Page 5 - NNR 14

КОМЕМОРАЦИЈА ПОВОДОМ 20 ГОДИНА ОД

РАКЕТИРАЊА ВОЗА У ГРДЕЛИЦИ

спавају, да ли их прогоне стравични призори...?
Нама су стално у свести, јер та стравична
слика не може и неда избрисати! Борили смо
се тада, као што се боримо и сада да очувамо
мир нашем народу и поредак овој нашој, још
увек, притисцима изложеној земљи.“

Бобан Костић, машиновођа, се тог дана,
12. априла 1999. године налазио на радном
месту у локомотиви ракетираног воза број
393. Двадесет година касније слике и сећања
нису ни мало избледела.
„Као да је јуче било. Прича се да се памте
само лепе ствари. Ово је једна од најружнијих
ствари која се догодила нашем народу и не
Код споменика код железничког моста у и мостови синоним су за повезивање и спајање могу да је никада заборавим, не само ја, него
Грделици одржан је комеморативни скуп. Повод људи, симбол слободе, живота и кретања. И ми вероватно нико из тог воза. Ми смо већ били
је 20 година од ракетирања воза током НАТО данас са овог места поручујемо да ћемо чувати доживели два гранатирања, јер смо пролазили
агресије на СР Југославију, када је воз, који је успомену на све жртве НАТО агресије – да возом када су падале бомбе у Врању... Некако
12. априла 1999. године саобраћао на линији успомене не бледе, а злочини не застаревају. сам се подсвесно бојао мостова, али сам и
Београд-Ниш-Скопље погођен у тренутку И поручујемо да се наше речи запамте – да очекивао да ако нешто овако буде, да се гађа
док је прелазио преко моста. Број жртва није се никада и никоме овако нешто не понови.- теретни воз. Ово је био путнички воз... Уз сву
никада тачно утврђен, али се претпоставља Градоначелник Лесковца Горан Цветановић технику коју су поседовали, да ли су знали
да је више од 50 путника изгубило живот. каже да се није догодио овај злочин пре 20 или нису, не знам, али је чињеница да су биле
Скупу су присуствовали и положили венце година, данас би сви они који су тада изгубили две ракете, па кад су почели да повређени
чланови породица и пријатељи настрадалих, живот били међу нама и шетали би улицама и људи излазе, онда су дошле још две ракете,
представници Војске Србије, Јабланичког парковима. које нису морале да буду, али...“
округа, Града Лесковца, синдиката железнице, -Ни после 20 година агресија која је
разних удружења, организација и политичких задесила нашу земљу не престаје да боли. Комеморација која је до сада увек
странака. Учињена је велика неправда коју смо, можда, одржавана у 12 часова, када је пао први
опростили, али је нећемо заборавити. А не пројектил, без објашњена је померена на 14
можемо је заборавити због свих жртава, због часова. Из тог разлога су појединци венце
деце која би сада похађала школу, имала

Бранислав Петровић, директор Центра за
реструктурирање „Србија воз“ обраћајући се
окупљенима рекао је да данас стојимо овде крај
моста и спомен обележја као и пре 20 година,
да достојанствено одамо почаст трагично
погинулим приликом гранатирања воза.
-У трену је све претворено у пламен,
животе су тада изгубили железничари и
путници. Кажу да је воз био легитимна мета.
До данас је остала непознаница због чега је дипломе у рукама. Због њих ћемо се сећати и положили симболично у 5 до 12, док је званичан
воз са цивилима био оправдана мета НАТО збох њих ћемо памтити. Тог дана смо завијени у део обележавања почео у 14 сати.
алијансе и чиме их је угрожавао. Чињеница је црно и то никада не смемо и нећемо заборавити.
да су тога дана многи изгубили животе. Возови Да ли су одговoрни већ заборавили, да ли мирно Иван Спирић

Нова наша реч 5