Page 13 - NNR 14

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (11)

Сећање једног Мурџомалца
Вративши се кући, мој отац је одлучио да уноснијим занатом у то време, и одлучио је да тежак задах осећа се из твојих чакшира. Море,
упише француски језик на Вишој педагошкој изучи за опанчара. деда, вас гузица сврби,
школи у Нишу. У мојој мами је имао пуну По добијању мајсторског писма, купио а мене сте тамо слали да ме бију Срби.“
подршку и разумевање, јер је мама знала, из је кућу у дугачкој аранђеловачкој улици, Бака Дари је оставио четворо деце, кућу,
татиних прича, да је тата био бољи ђак од чика близу цркве на путу ка гробљу Рисовача, са разрађену опанчарску радњу са три комплетна
Ћосе. опанчарском радњом према улици и потоком на стола, пун таван штављених кожа, две дебеле
После три године студирања уз рад, како се крају дворишта, где је, са калфама и шегртима, књиге вересије. Осим тога, баки су остале
то тада популарно звало, тата је дипломирао на штавио коже за опанке. успомене на незаборавне балове чланова
Вишој педагошкој у Нишу. Брзо му се указала Тадашњи Аранђеловац је имао две или три и породица опанчарског и других еснафа у
прилика да се претстави чика Ћоси: „Тодор Т. бочне уличице, а дугачку главну, и са правом Старом здању у Аранђеловцу, као и повећи број
Костић, наставник француског језика“. Тата се се говорило: „ Шта си зинуо ко аранђеловачка златних турских лира, аустријских златника и
изненадио као изневерени наводаџија, када је улица?“ сребрних мађарских форинти.
чика Ћоса одговорио: „ Честитам Тошо. Нека је Остало је нејасно колико је њему, у мираз, Када је власт Краљевине Срба, Хрвата и
са срећом и дуговечно. Драгољуб К. Јовановић донела моја бака Даринка Белановић, рођена Словенаца 1919. године, укинула сребрњаке и
Ћоса, професор руског језика“. „На ком си Богдановић, из села Стара Топола преко пута златнике као платежно средство, бака Дара је
факултету дипломирао?“ „ На Филолошком у опленачке Тополе. Изродили су три ћерке: отишла код познатог аранђеловачког трговца и
Скопљу“, - одговорио је чика Ћоса. Милену, Јелену и Радмилу, моју мајку и сина виђеног човека Илије Михајловића да га пита за
Након тога, тата је одлучио да студира Ратомира. савет шта да ради. Газда Илија ју је посаветовао
француски језик на Филолошком факултету у Један од њихових комшија у Аранђеловцу да послуша власт и замени сребрни и златни
Београду. Када сам уписао факултет, мој отац био је пешадијски капетан Тихомир Комненовић, новац за динаре у папире. Иако јој је њен брат
је већ био студент. Једног дана, мој тата и ја завереник у мајском преврату 1903., а кога од тетке, будући чувени Аца Аксентијевић,
склопили смо договор, истина џентлменски, спомиње и Драгиша Васић у својој књизи саветовао да не мења злато за папир, она је
али ипак договор који ће се испоштовати. „Деветстотрећа – мајски преврат“, Београд ипак послушала газда Илију и погрешила, јер
Наиме, ја сам предложио, а тата прихватио, 1925. године, на страни 173. Ово је најбоље је, кроз годину дана, могла за исту турску лиру
да ако ја дипломирам пре њега, он ће напустити и најпотпуније сведочанство о последњој да добије три пута више динара.
студије. Међутим, он је уз велика одрицања ноћи последњег Обреновића. Иако су довели И даље је бака Дара имала поверење у газда
и непрекидни рад, успео да дипломира на Карађорђевића на власт, завереници су од нове Илију, што ју је, опет, скупо коштало. Наиме,
катедри за француски језик, код чувеног династије дочекали да буду пензионисани са држава је 1919. године емитовала обвезнице
професора доктора Миодрага Ибровца, месеца малим пензијама. Господин Комненовић је ратне штете, наплативе од, у рату, побеђених
октобра 1961. године, а ја сам дипломирао понудио мојој баки, после Великог рата, по држава. Бака Дара је добила обвезнице ратне
месеца фебруара 1962. године на Машинском повољној цени ствари са двора Обреновића, штете, на има погинулог супруга Чедомира
факултету у Београду. Дакле, после тате. које му је поклонио лично Апис, говорећи: Белановића, у вредности од 11300 динара, што
Отац је говорио својим пашенозима: „Господине капетане, једино су ваше руке је, у то време, била респектибилна сума новца.
„ Сташа и Ћоса су ми дали добру сучку“. празне. Узмите слободно и однесите кући, Међутим, ни после годину дана од емитовања
Користило му је наставничко и професорско као успомену на ову ноћ, послужавник и ове није могла да наплати ни један динар. Оно
звање, јер је постављен за просветног посуде за слатко и кашичице.“ Бака му је што се чуло по селима и градовима Србије је
инспектора, а касније и изабран у звање поверовала и откупила их. Стицајем разних трач да су обвезнице ненаплативе због тешке
просветног саветника. породичних околности, велики послужавник финансијске ситуације у Немачкој, Аустрији
Недељу дана пре татине смрти, чика и велике посуде, без једне стаклене чиније и Мађарској и извесно је, обзиром да је реч о
Љубивоје Бајић, татин школски и ратни друг, и без краљевских кашичица, су код мене. озбиљним државама, да ће се, евентуално, моћи
јер су заједно провели и четири године у Други су наследили много више, али не могу наплатити тек за десет година, а можда и више.
заробљеничком логору у Оснабрику, запутио да кажу да имају краљевску ствар. Шта ћеш.
се чак из Медвеђе, код Трстеника, у Лесковац Када фамилија не прича шта имам, мора ја да (Наставиће се)
да види тату. Мама се изненадила када му је се похвалим.
отворила врата. „ Радо, нешто ми је говорило да Мој деда Чедомир, заједно са браћом
дођем да видим нашег Тодора“. Љубивоје Бајић Лазаром и Максимом, учествовао је у Првом и
је цео радни и животни век провео у Медвеђи. Другом балканском рату, као и у Првом светском
Због изузетних заслуга у просвети, као и у знак рату ( Великом рату ). Искрварио је 1915. године
захвалности, основна школа у Медвеђи данас у борби са Немцима и Бугарима, северно од
носи име „О.Ш. Љубивоје Бајић“. Ниша. Сахрањен је на војном гробљу у Нишу.
Мој деда по мајци, Чедомир Белановић, Остала је сачувана фотографија са братом
опанчар и власник опанчарске радње, донет Максимом, на чијој је полеђини бака Дара
је у сепету из села Дебеље, код Нове Вароши, написала: „Ратна успомена браће Белановић.“
у Аранђеловац код своје старије браће Лазара Мени је запала, као породична заоставштина,
и Максима. Када су браћа кретала из Дебеље велика црнобела фотографија деда Чедомира,
презивали су се Бјелановић, а када су стигли са негованим брковима и српском шајкачом,
у Аранђеловац постали су Белановићи. Слово у металном раму из деветнаестог века. Није
„ј“ се изгубило негде на путу између Ужица био среће да се 1918. године врати својима у
и Аранђеловца, али се задржало у Дебељи. Аранђеловац.
Бјелановићи имају своје поуздано породично После сјајне победе српске војске у
стабло. Од њих сам, истина касно, сазнао да је Колубарској бици у којој су учествовали и браћа
довољно рећи да сам потомак Ђока Бјелановића. Белановић, у Аранђеловцу се рецитовала песма
Све остало се отвара само по себи и слаже са непознатог аутора:
гранама стабла Бјелановића. „Узо Фрања свог војника метно га на крило
Браћа Лазар и Максим држали су кафану па га пита:Како ти је у Србији било?
у Аранђеловцу, те су желели да и Чедомир Што си тако побледео, што си тако жут,
научи кафеџијски занат. Међутим, он је сматрао где ти беше понајкраћи пут?
да кафеџијски посао може бити замењен Да се ниси поплашио од каква вампира,

Нова наша реч 13