Page 13 - NNR 1

БАСАМАЦИ СТРИНА ЛУЛЕ

Пише: Александар Стојановић

(Први део)
Живот није у књигама и мапама. Он је
тамо напољу, кроз окно пенџера, међу људима,
под небом, на ветру и месечини. Понекад,
уме да буде комичан, па се оном тихом и
ненаметљивом посматрачу чини да јури и
пупи, да мостове, који вежу људску потребу
и сумњу, прелази раздрагани девојчурак и
какав гротескни спектакл младих осећаја и
пијаних ноћи. Дани знају да покажу и ону
другу страну, па је дах тежак, мисао и слутња
још тежи, а све оно што треба да дође црно и
обавијено опором маглом неизвесности. Тада
човек не зна куда да бежи. У јуче, фиктивно
и празно. У сутра, блиско и жално.
Таква дилема сваког дана мучи неку
стрина Лулу, онижу, пунокрвну жену, болног
тела, кратког врата и главе са грубом, светлом
косом. Често је виђају како седи на тераси свог
сиротињског дома: чађаве куће, испуцалих
цигала и запушеног димњака. Близу неког крупан парадајз и кору хлеба. Јер се једе оно Међутим, то не поможе. Четвртог дана,
потока, плитког и мутног. Преко бетонског што се има, а не оно што се хоће. Ћутећи једе, Ранко се врати у свој сиротињски дом, али га
моста. Покрај танких врба. Има већ шест жваће темељно и незасито, цеди последњу не познаде. Чинило му се да је овај кућерак од
година како живи ту, тешко и неиздрживо, са кап из раног јабукара. До ње допиру звуци тугли, узак и прашњав, некад топао и смислен,
бедном, инвалидском пензијом, без струје и шапутаве вечери ране јесени, провлачећи се сада само костур који чека да буде сахрањен.
воде. Само са сећањем на своју кћер, удату и кроз закрпљен прозор, носећи са собом мисао Сенка онога што једном беше добро. И то
далеку. Пролазнике, макар оне који још увек на зиму која ће убрзо бити ту. Тада се Лули дете. Тај плач глади и усамљености, чинише
осећају свет и патње других у њему, обузима учини да је старост полако ломи. Са отужним му се као шкрипа ђавола и опомена да је
чудно осећање жалости и немоћи када виде укусом парадајза у устима, Лула се напи млаке његовом животу крај. Зато реши да заврши
ову болећиву, заборављену жену како седи воде, и леже на тврд кауч. Тако заспа. с тим. У храпаве руке узе девојчицу, која се,
поврх маховинастих басамака. Како седи и Шездесет и коју годину раније раније, зачудо, примири и ућута. Необичну приказу
крпи поцепану кошуљу, како пије слабу кафу истим таквим сном је спавао и пољар Ранко, је посматрала крупним очима чедности и
и гледа према беспућима људских судбина, када га разбуди јецање његове жене Руже. незнања, сисајући малени, прљави прст.
где је и њена, иако мала и неважна, нашла Пукао јој је водењак. Бунован и још помало Ранко оде до подрума, узе секиру и само за
своје место. припит, грчави човек брзо истрча из куће и трен, застану. Поколеба се. За трен се врати у
Стрина Лули ништа није тешко. Помаже повика на сав глас комшиницу Милентију, нечисту, натрпану оставу, и узе конопац. Онда
бабу силних година и знања за женске
комшији да окопа кукуруз. Одлази у надницу, ствари. Старица хитро дотрча, руку још увек се упути у мутну јесењу ноћ, према пољу. Зна
бере вишње и јагоде. С јесени, многи је умрљаних од бела брашна и соли. Баци се право место за оно што мисли да учини. На
зову у испомоћ, било да им пече паприке на посао. Свет је требало да угледа нови неких триста корака од главног пута, ближе
за ајвар, било да им показује старе и лакше створ. Богами, чинило се Ранку, неколико Ветерници, налази се усамљени орах. Лети
путеве према виноградима, који красе падине сати доцније, да је све било свршено, као и ујесен, он није тако одвојен и пуст, јер од
брегова недалеко. Средовечна жена, вредна дланом о длан. Није ни стигао до бунара спарине и киша, заштиту траже људи који
по својој ћуди, ситне памети и сталног у авлији, ка којем се упутио да би се умио, се нађу у пољу. Али сада, када касна јесен
карактера, никога не одбија. Богме, ретко када се ваздухом јутарњег времена проломи уступа месту ињу и првим мразовима, ораху
кад и тражи нешто заузврат. Када се то и деси, плач детета и јаук жене. Рођењем ћерке друштво праве само звезде и гладни пси.
то чини стидљиво, заобилазно и као узгред. прослављена је смрт мајке. Ружа издахну Ранко стиже до дрвета и седе на влажан,
„Родило гројзе, а тетка Даро? Родило. Ма од силног напора и слабости неухрањеног блатњав корен који је на једном месту излазио
имам си, што ће ми даваш.“ Тако Лула збори, тела, а кроз крви и слуз, лесковачко небо је из земље. Нежно спусти дете на меку земљу,
прикрива своју сиротињу, срамећи се глади угледала девојчица. Помешаних осећаја и чистећи опало лишће и постављајући малену
и немаштине. Трагови мучене историје су поремећених схватања, он, Ранко, пијанац и главу на неку трулу грану. Очисти лулу и
видљиви. Зато се тетка Лула склања са пута сирома’, хтеде да и дете стигне иста судбина запали последњи смотуљак дувана који имаше
свакоме, скреће поглед када је на вијугавим као и његову жену, његову јадну и вредну при себи. Пушио је у тишини, гледајући у
сокацима лесковачког засеока сретне било ко, жену. Убијену. Али Милентија не даде. Мало даљину и слушајући мешкољење уснулог чеда
био он размажени деран, дебела домаћица, клетвом, мало разјареним ударцима, она које не хтеде да прихвати. „Ћеро, мори, неје
или газда, власник многих њива и пашњака. пољуља вољу несрећника и отера га од куће, суђено. Праштај на татка.“ Онда узе секиру,
А предвече, док преко уског, бетонског да се смири и отрезни. И прича се да је Ранко тежу од тежине стотину светова, и упути
моста, људи иду у загушљиву летњу ноћ, пио три дана и три ноћи, да је прокоцкао оно се ка детету. Силне сузе текоше његовим
галамећи, смејући се и мислећи о пијанству мало њивче покрај реке, и да је решио да се грубим, од сунца и ветра, избледелим лицем.
које им се ближи, Лула се повлачи у дубоку обеси. Јер више нема смисла живети. „Како Зачудо, девојчица се пробуди, нетремице
таму своје куће. Одлаже тренутак да запали ћу ја без њума, да ве питам ја сад, како? Куј гледајући свога оца како се заноси и бори са
свећу, штеди новце и унутар зидина оголеле ће ми ручак спраља, куј ће ми кошуље мије? савешћу и секиром. Гледала га је док јој је
куће, седи, дише отежано, местимично се Да се бесим, нема друго.“ Тако би причао у премештао главу по полураспалој грани. И
протрљавши по рани на трбуху, ожиљку сеоској кафани, кукао и плакао. Залудне су како је секиром замахнуо, са жаром човека
ножа и скорашње операције. Када помрачина биле приче доброћудних људи, којих увек коме је на уму само једно. Смрт.
постане неподношљива претња по разум, беше, да сад има ћерку, да она ништа није
онда шибицом упали поприлично догорелу крива и да је гре’ота да то чељаде остане и (Наставиће се...)
свећу и узима своје вечерње следовање, без татка, кад јој мајку већ Христос узеде.
Нова наша реч 13