Page 10 - NNR 11

ВРЕМЕ СТРАХА

Лесковачки сокаци властиту истину саопштавају на различитим
местима и на неуједначеним начинима. Тако,шетач, који у овим данима
ходи чаршијом, може да разуме да поглед на стварност није само људска
категорија: на њега имају право и друге, мале и у очима света, безначајне
ствари, које у тој истој стварности живе.

нешто много злобније од мртвачке студени која се спушта са планина, или
од летње спарине, која од лесковачких улица прави исконску јаму пакла.
Промена се види свуда. Пијачне тезге су отпразне, а продавци
безвољни; стоваришта цемента, напуштена; млекаџије, неприметне;
рачуноводствене и адвокатске канцеларије, затворене, а бутици, кројачки,
казанџијски и други дућани, у радном времену, ограничени. Обично
жива Нишка улица, сокак дућана, кафана и ситних занатлија, сада
подсећа на пут којим се ређе иде. Она је, као и све друге градске улице,
обавијена опорим задахом слутњи и прикривеног страха. Људи су
опрезни, гледају себе и свој посао, у већој мери него иначе, тако да су
Због тога, човека може врло лако да ухвати језа, уколико прође и гужве ретке. Осим ако се чека на ред у пошти, банкама, апотекама,
заборављеним стазама, које воде кроз срце древних борова на Хисару. месарама и рибарницама.
Ове шуме, у својим ходницима и својим шпиљама, чувају успомену на Када се појави непознато, коме се не види ни јасан повод, ни
лесковачку касабу у својој младости. Ових дана, међу иглицама, као да предвидив свршетак, у људима се буди страх. Он је утолико већи ако то
пулсира сета, утопљена у злобно задовољство. Тугу ових четинарских непознато представља претњу, злу перфидност која човека полагано тера
легионара је могуће разумети. Ваздух ођекује од вриска посечених на пут борбе за самоодржањем, о којој су писали многи, а коју доживљава
рођака, који у ближој или даљој околини, падоше под неподношљивим још већи број људи који у редовима, по мартовској бљузгавици, чека на
сечивом похлепе и тестере. Злоба извире из освете за та недела, и она кило свињских крменадли или на овал печеног ослића.
је задовољена у овим временима, када никоме не пада на памет да их Ово су, у умовима људи, несигурна времена, па се осећај сигурности
хира, секиром млати и ништи оно што случај и природа уредише. постиже набавком онога без чега се у непредвидивој сутрашњици, не
може или не жели.
Док касни мартовски снег шапуће тишину, Лесковац дише на шкрге.
Тако, затварање старих градских кафана, виде боеми и винопије, којима
ни пуста аутобуска станица, ни празни железнички вагони, не казују
да нешто са овим светом, у овом тренутку, није како треба, као што то
чине угашена светла, спуштене завесе и подигнуте столице кафана, тих
славних институција од старине, у којима су многе животне приче, на
добро или лоше, сковане.
Време тече ван свог уобичајеног ритма. Једини који су у томе
изузетак, јесу лесковачки радници, који у фабрикама круне своју
животну енергију на начин на који су то чинили и до сада. За њих,
епидемија није донела одмор на безбедној удаљености од гужви и
стигматизоване физичке блискости: коронавирус није само назив заразе,
већ и небриге страних господара, који своја постројења у лесковачкој
котлини, посадише.
Раднике, то брине. Свакога дана слушају о зараженима који се
множе, о мртвима, којих је све више, и о судбини света, која није тако
прозирна као до пре неколико недеља. Тера их на бригу и евентуална
обустава рада, јер је до уха обичног човека већ дошао зао глас о масовним
отпуштањима у другим фабрикама, јер престанак привређивања, значи и
Свет људи је покрила дубока, ненадана тама, и свест о томе се осећа престанак могућности да се обрће капитал, те да се радницима исплате
у ваздуху, крај храпаве коре ових четинара. Вест о томе је, изгледа, зараде. Све то, Лесковчане из радничке класе, ових дана, тишти. Због
стигла и до покислих, мрзовољних врабаца, који своје мајушне дане, по свега наведеног, страху се супротстављају опробаним механизмом.
овом касном мартовском снегу, проводе на тополама код старог висећег Ћутањем, трпљењем, и надањем.
моста. Одатле, као да са презиром гледају на призоре лесковачке касабе: У томе смо ових дана сви једнаки. Какав другачији и бити? У
запушени фабрички димњак, мутну воду Ветернице и Зелену пијацу, времену васколиких личних и друштвених жртви, ограничења, казни
која у овим данима, не личи на себе. То се може рећи за штошта. и болести, на појединцу је да то истрпи и да се нада да неће бити дугог
Једино напуштени пси своју луталачку судбину, и у овим ванредним маха. Сванућа последњих недеља нас подсећају на вредност ствари о
данима, носе постојано: повијеног репа, са тугом у очима и страхом у којима нисмо ни размишљали. Вредност слободног кретања и дружења,
срцу. пијанки и фудбала, путовања и далеких, далеких, лутања. На све то ћемо
По свему томе, рекло би се, не разликују се од људи, који улицама гледати другим очима, када све ово буде прошло. А проћи ће.
пролазе ужурбано, бојажљиво и замишљено. То је и очекивано. Није Једино несаломива жеља појединца не сме никада да прође. Томе
лако разумети ову пошаст, која из непознатих, азијских дубина, дође треба да посведоче дани који ће, у сабласној монотонији, свитати у
овде, у скрајнути кутак света, реметећи старе навике и заблуде које се наредно време. Нада ће огрнути своје ново рухо, а у њему ће бити уткане
ревносно преносе са генерације на генерацију. најлепше жеље од старине. Само да су нам породице добро.
Да нешто није како треба, може се закључити без да се отварају То је оно најважније.
новине – уколико на Моравској пијаци не затекне ни на једној тезги људе
који играју шах, онда купац може беспоговорно да тврди да је на делу Александар Стојановић
10 Нова наша реч