Tuga, ti i ja

LESKOVAC

Sarajevo,   Jugoslavija

Leto,’80-te. Tako daleko, a tako bliže k srcu. Noć koje se rado prisećam. Nekako smo svi znali

 da će biti drugačija, drugačije veče, jer će se ono što sledi, dogoditi samo jednom u životu.
I bilo je tako.
Ista noć, nagoveštavala je, jer se to osećalo u vazduhu,

Kako?

To ni danas, taj osećaj fluida, nikome ne mogu objasniti, da će u srcu raje buknuti vatra koju će zapaliti nebeska suza – prvi i poslednji put!
Hodao sam, probijao se, ispunjen dobro poznatom energijom, kroz masu, u još poznatijem skučenom prostoru – Domu kulture na Skenderiji, dok su se reči odbijale o zidove i vraćale kao najlepši bumerang:
“Evo me noći
stara prijateljice
opet njoj ću poći
niz duge puste ulice…”
Odavno mi toliko ljudi na jednom mestu nije prijalo. Toliko ispravnog bunta, dugih prelepih kosa, nasmejanih lica, iscepanih i izlizanih farmerica, dubokih Puma patika, neiskvarenih duša u
Jednoj zemlji,
Jednoga grada.
Znao si da ne možeš – ne želiš sprečiti nailazeći talas koji se valjao preko horizonta. Samo mi smo kao jedan ispravno razumeli:
“Tamo gdje strahovi prestaju
obraz mi grije njen dlan
na njemu moje usne nestaju
beskrajno sam, uzdah joj znam….”
Veče se pretvaralo u vakum koji se širi, diše, vatra koja se hrani kiseonikom i preti da se uz naš bunt rasplamsa do pobesnele lave. Ogromna masa se skupljala ispred, postajalo je jasno da nam treba više prostora.
Te večeri, grad je bio u našim rukama. Masa je narasla u nezaustavljivu bujicu. Organizatori su brzo shvatili šta iz toga može proizići. 
Dok su u vazduhu goreli stari dobri upaljači, vatrena zmija od ljudi puzala je ka Grbavici, ka otvorenim vratima stadiona gde se nedavno Željo borio za titulu.
Ritam dobro poznatog glasa koji je za nas te večeri gradio
            Stepenice ka Nebu,
usmeravao srca, bacajući iskre poput zvezda posutih na dlanu:
“Časti me noći
stara prijateljice
u čašu natoči
žudnju da me slomije…”
Stadion se ispunio do poslednjeg mesta, jer smo mi, verna publika, pred nebom branili ljubav. Nju je uostalom, kao i srce, za koje strahuješ iako ideš napred,  da će ti zauvek slomiti, teško sačuvati.
Jednostavne reči klizile su sa usana i uz magičnu svetlost upaljača, obasjavale stadion moćnom harizmom koja se mogla videti iz vasione, zato što      
            Ljubav Nikada Ne Umire
“Zar nisam dovoljno gubio
ko će izmjeriti bol
do očaja ljubio
namjerno bježao
da bih se vraćao….”
Po prvi put Ona nije bila kraj mene dok su se suze same slivale. Možda je tako trebalo biti, srcu teže ali ipak draže.


Preseklo je nebo, preseklo srca, iako smo svi prisutni znali da će doći taj trenutak, nekako…trudili smo se da ga iznova doživimo, jer je neponovljiv.
Zadržao sam dah koliko sam mogao, nije vredelo, srce je moralo prepući. Stadion, ne ne –

grad je eksplodirao:
“Opet mi se budi tuga
tuga najveća
koju nosi snijeg s planina
vjetar s ravnica….”
U tom trenutku, u poluiskoraku, kada se cela zemlja slila na stadion, video sam na prozoru susedne zgrade malog dečaka naslonjen na sims, gledao je u nebo. Prvo je pokazivao prstićem, zatim svojom malom šakom, koju je skupljao i širio, pokušavao da dohvati nešto.
I videh, prepoznah – njegove okice sijale su posmatrajući iskru – nebesku suzu, kako se otrgla.
Pada.
Sija – Vatreno.
Ubilački Vatreno!!!!
A on, mali, srećan, pokušava i da je uhvati. Širi i skuplja prstiće. Posmatram, osećam, razlivam se.
Sve postaje jedno. Čak čujem i njegovu mamu kako hoda ka sobi. Želi proveriti da li njen mali dečak spava.
A on, sjajnih okica, brzo skače, uskače u krevet, pokriva se i pravi da spava. Mama ulazi i primećuje. Mama uvek sve primećuje. Nema njegovih malih patika kraj kreveta.
Smeje se, jer zna da su na njemu. Zatvara vrata i odlazi. Ali ostavlja prozor širom otvoren.
I ja shvatam da moram požuriti.
Zbog svih nas, zbog nebeske suze i malog dečaka.
Probijam se usporeno, kao kroz vodu, kroz more ljudi. Trčim izbezumljen ka tribinama. Vatrena suza ne sme večeras pasti međ’ raju.
Svetli,
   teška je,
       ispunjena životom.
U njoj vidim sve prošle dane. Od zaborava mora biti otrgnuta.
I bacam se.
Hvatam je i padam na ruke koje me dočekaju, prenose preko celog terena. U tom trenu sve se zamrzava. Onaj isti zvuk koji pridobija srca, sada ih dovodi – gura ka ambisu. Sledi teška, opipljiva tišina koju nadjačava nailazeća sekunda.
To si čitaoče, morao doživeti. Jer se ceo svet te večeri ujedinio, kada su se reči slile sa neba kao kiše, jer se to događa
                Jednom u životu:
“Idemo do dna, tuga, ti i ja….”
Razorilo je, zapalilo masu kao toliko puta ranije.
Morao sam ponovo udahnuti, morao sam staviti ruku na srce da proverim da li kuca. 
U šaci je i dalje, dok sam klizio kraj glava mase, plutala nebeska suza.
Da je samo pala, da se slila na dušama slomljenih srca, znam da bi to bio kraj za nju, ali i za nas.
Epilog –
Hodam tim istim gradom. Izlizane farmerice, u dubokim patikama i majici. Prohladno veče. Takva je Bosna takav je grad, opasan brdima. Duvaju tu neki nerazumljivi vetrovi za ceo svet.
Puste su ulice. Dolazim do kamenog mosta usred grada, ispod mene kanal popločan kamenim kockama i dobro poznata Miljacka.
Na razmeđi granice vremena, koje se nikada više neće ponoviti, tu je ispisana istorija.

Prvo skupljam ramena. Dišem duboooko, jer znam šta sledi. Izlačim lagano ruke iz džepova. U jednoj šaci pluta ona ista iskra. Zatvaram oči, zamišljam, pokušavam prizvati šta je sve moglo biti. Podižem ruku i lagano pušem. Iskra klizi, kotrlja se niz dlan. Pretvara u onu istu suzu.
Pada!
Vidim je kako ponire. Vidim je u sebi.
Jasno!
Taj udar o površinu je onaj koji se doživljava samo jednom. Uz onu istu raju na koncertu.
Zaranja.
Duboko.
Svetli u noći. Čini mi se da može osvetliti vaseljenu. Jer takvo je neumorno srce. Takva je ljubav.
Sve izgubljene ljubavi, na mostu, pod mostom i srcu r(j)eke.
I izranja na površinu. Prelamanje svetlosti je njena snaga, lepota oduzetih ljubavi i snova. Postaje najlepša gondola na svetu.
Mala Venecija.
Jasno vidim, dok se udaljava ploveća suza, koja samo taj deo sveta osvetljava, onog istog malog dečaka kako plovi u suzi – barci.
Penjem se nesvesno. Ili svesno. No to više nije ni važno. Penjem o kameni obod mosta. I kao u Mostaru, pred nemom publikom, jer ljudi i njihova slomljena srca su moje zvezdano nebo, moja publika. Skupljam prvo ruke uz telo, kraj farmerica, zatim ih podižem. Uspravljam se na prstima i snažno odbacujem šireći ruke.
On, mali dečak u svetlećoj barci i ja odlazimo. U toj uvali, reke Miljacke, napuštamo grad,
reku,
zemlju,
vaseljenu, odjekuje za nama i u isti mah, budi uspava srca, uspavani grad:
“Al’ noćas, ako sluša,
nek’ čuje boooool.
Pjesmu koju pjevam
Njoj, samo njooooj….”

Poklon priča, svim narodima i narodnostima Jugoslavije, povodom Dana mladosti –

25.maj

(i Jednoj izgubljenoj ljubavi. Jednom gradu. – Jednom Vremenu)

Negde u Vremenu

Goran Todorović – Faca

1 Komentar

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*