Sveprisutnost nacionalizma u savremenom svetu (1)

LESKOVAC

U trenutku u svetskoj istoriji kada je već sve upadljivije da se razna radikalna i ekstremna desničarska strujanja „bude“ iz zimskog sna i ponovo postaju izuzetno popularna, čini se da je izuzetno važno baviti se proučavanjem i analiziranjem nacionalizma, za koji se stiče utisak da je u svom punom zaletu. Istovremeno, čini se i da je potpuno izlišno baviti se jednom ideologijom koja je do te mere ukorenjena u sam način poimanja sveta ogromne većine stanovnika planete Zemlje, da se postojanje nacija smatra jednom neupitnom ljudskom prirodom. Upravo zbog tolikog naturalizovanja kroz koje je prošla ova ideologija u toku dva prethodna veka, njena kritička analiza u današnjem trenutku se može činiti blasfemijom. Upravo iz tih razloga, ovo je pravi trenutak za kritičku analizu te ideologije.

  • BANALNI NACIONALIZAM

Kada u svojoj knjizi „Banalni nacionalizam“ piše o nacionalizmu, Majkl Biling najpre ističe kako se na ovom mestu neće baviti nikakvim nacionalizmom država koje su još uvek u procesu svog nacionalnog uspostavljanja, već, kako on to naziva, „ustaljenim“ nacijama Zapada. Takođe, da bi se shvatio pojam banalnog nacionalizma, bitno je napraviti podelu između jednog „vrućeg“ nacionalizma, koji je mnogo uočljiviji i koji se obično označava epitetom „ekstremni“, i onog pristojnog, nevidljivog nacionalizma, koji je do te mere utkan u kulture ustaljenih nacija, da je postao neprimetan. Ovaj potonji nacionalizam jeste upravo onaj kome je Biling posvetio svoju knjigu.

Kada govorimo o nacionalizmu zapadnih država, pogotovo onog koji postoji u SAD-u, Biling tvrdi da je jedna od njegovih najvažnijih odrednica činjenica da je on dovoljno ukorenjen da ga stanovnici te države ne percipiraju, te da smatraju da je nacionalizam karakterističan za „druge“, ali ne i za „nas“ (Biling, 2009: 20). Banalnost ovog nacionalizma ogleda se u njegovoj svakodnevnosti, odnosno, jednoj tihojsveprisutnostiu medijima i u svemu što karakteriše javni život građana jedne zemlje. Kako pomenuti autor ističe, u ustaljenim nacijama, ovaj tip nacionalizma se jasno vidi u „navikama mišljenja i upotrebe jezika“ (Biling, 2009: 26). Jednostavnije rečeno, sama podela sveta na nacionalne države sa jasnim granicama, pri čemu deluje da je potpuno prirodno da ličnost jedne osobe u velikom delu određuje njena nacionalna pripadnost, uz postojanje mnogih osobina koje se stereotipno pripisuju čitavom „narodu“ (pomenuti pojam, takođe, nije lišen političkog značenja), govori o prisutnosti ove ideologije i o njenoj jačini koja je tolika da joj daje mogućnost da i dalje određuje izgled geografskih mapa, uprkos svih teorija o kraju nacionalizma. Geografska teritorija i granice jedne države, kao i njeni simboli, stalno su označavani na najperfidniji način, te je čitav društveni život do te mere uronjen u taj neprimetni, obični, svakodnevni nacionalizam, da se nacionalni identitet nameće kao jedan zdravorazumski identitet koji je „prirodan“ i koji svaka „normalna“ osoba na svetu mora imati. Osoba koja bi u ovako nacionalno identifikovanom svetu na bilo koji način odbacila svoj nacionalni identitet, ili prisvojila neki koji joj nije odmah po rođenju dodeljen, bila bi smatrana „izdajicom svoje zemlje“ ili „autošovinistom“. U skladu sa ovim, i osobe koje priznaju da „njihova“ nacija nije savršena, da su pripadnici „njihove“ nacije počinile stravične zločine u ime „nacije“, bile bi smatrane osobama koje „svoju“ „naciju“ preziru, osobama koje su „izrodi“ i „izdajice“.

Jedan od interesantnih primera mere u kojoj je banalni nacionalizam ustaljeni deo navika mišljenja jeste činjenica da je teško uopšte zamisliti osobu koja je za „nas“ „stranac“, a pri čijem opisivanju ne bismo najpre rekli iz koje države ta osoba potiče. Naravno, i reč „mi“ i reč „stranac“ u prethodnoj rečenici su ideološki obojene, iako u svakodnevnom govoru niko od „nas“ to ne primećuje. Majkl Biling se u čitavom poglavlju svoje knjige bavi upravo značajem jezika za konstituisanje, ali i održavanje poretka nacija. Kako je opšte poznato, sam standardni jezik, zajedno sa svojim dijalektima, usko je povezan sa nastankom prvih nacionalnih država, a Biling navodi da je Fuko isticao da je i pojava gramatike kao akademske discipline vezana za 18. vek (Biling, 2009:60). Budući da se u javnom prostoru jedne nacionalne države stalno ističe kako je „naš“ jezik star najmanje nekoliko vekova, i kako je moralna dužnost svih „nas“, stanovnika „svoje“ zemlje, da ne dozvolimo da se taj naš sveti jezik ugasi, jer se smatra kulturnim nasleđem „naših“ predaka, koji je prenošen sa kolena na koleno, pri čemu se njegova promenljivost i izrazita „neprirodnost“ koja karakteriše njegov proces standardizacije, ne uzimaju u obzir, već je u kulturi jedne nacije opšteprihvaćen stav da je jezik današnjice onaj isti jezik kojim su govorili ljudi koji su živeli na ovim prostorima pre nekoliko vekova, a sa kojima bi trebalo da osećamo emotivnu povezanost, iz koje proizilazi i osećaj zahvalnosti jer su se „borili za nas“, a takođe i osećaj da im dugujemo očuvanje te iste zemlje i jezika kojim govorimo. U okviru razgovora o jezicima koji pripadaju posebnim nacijama, javlja se problem različitih jezika koji su međusobno razumljivi, kao i druge strane medalje, odnosno jezika koji obuhvataju međusobno nerazumljive dijalekte (Biling, 2009: 63).

Nasuprot ovom „pristojnom“ liberalnom nacionalizmu, stoji upravo onaj „nacionalizam drugih“, onaj nacionalizam koji se ističe, ekstreman je i nabijen emocijama, za razliku od „našeg“ racionalnog, objektivnog nacionalizma. Kroz medije se, takođe, stvaraju i očvršćuju predrasude: pozitivne vezane za „nas“ i negativne vezane za „druge“. Mediji, može se reći, čine neku vrstu informišuće propagandne mašinerije u korist nacionalizma. Naime, kako i sam Majkl Biling piše u jednom delu svoje knjige, u kome iznosi rezultate analize sadržaja britanske dnevne štampe, i mediji koji su smatrani izrazito nacionalističkim, i oni koji su smatrani „umerenim“, „racionalnim“, „objektivnim“ medijima koji naginju liberalim strujanjima, prilikom objavljivanja političkih, ali i vesti koje se ne tiču strogo politike, uvek prave podelu na „nas“ i „inostranstvo“, na „domaće“ i „strane“ vesti, na „nas ovde“, „kod kuće“ i „njih tamo“, koji „kod nas“ ulaze u rubriku „vesti iz sveta“ (Biling, 2009: 212).

Kada se radi o govorima političara, opšte je poznato da se vidno nacionalistički orijentisani političari služe retorikom konstruisanja spoljnog neprijatelja, za koga se konstantno ističe da predstavlja „spoljnu opasnost“, zbog koje „mi“ (koji se nalazimo „unutar“ granica „naše“ države) moramo da se „držimo zajedno“, budemo „složni“i solidarni sa svojom nacijom, kako bismo pobedili zajedničkog neprijatelja. Iako je ovo opšta logika političkih govora nacionalista, interesantan detalj koji se javlja upravo u vreme kad je ovaj seminarski rad pisan, a koji odražava istu ovu logiku, iako „neprijatelj“ nije neki drugi narod, već korona virus, jeste činjenica da je jedna od prvih mera koje Vlade različitih zemalja uvode, jeste zatvaranje granica, što odražava logiku mišljenja da, iako je virus već prisutan „kod nas“, „neprijatelj“ i dalje primarno dolazi „spolja“. Biling upravo govori o jednoj opšteprihvaćenoj i naturalizovanoj misaonoj slici „naše“ zemlje kao nečega što je naš dom, u kome smo bezbedni, bezbrižni i voljeni, a „nas“ kao jedne velike porodice koja ima zajedničke interese (Biling, 2009: 196). Ono što je od izuzetnog značaja za taj „naš“ dom, jeste teritorija koju naš narod zauzima i za koju se smatra da ima puno pravo na nju, do mere da „naši“ predstavnici mogu zabraniti „drugim“ ljudima da se na njoj nađu, i da, ukoliko procene da prisustvo nekih „drugih“ vređa „naše nacionalne interese“, mogu primeniti silu i bilo koji vid (i)legalnih i (ne)zvaničnih sredstava da ih sa „naše“ teritorije uklone.

Suštinski, ono što pokazuje snagu i moć nacionalizma u savremenom svetu, jeste njegov uticaj na način na koji svet vide ne samo „vatreni“ nacionalisti, već upravo ona „umerena“ većina ljudi, od kojih mnogi sebe ne bi nazvali nacionalistima, a ipak ni oni ne bi mogli da zamisle svet koji nije podeljen na nacije i države. U tom banalnom, „blagom“, „umerenom“ nacionalizmu se ogleda sva njegova snaga, u njegovoj mogućnosti da u ljudskoj svesti određuje kako svet treba da izgleda, dok istovremeno inkorporiranjem „ljudske prirode“ u svoj diskurs i naturalizovanjem postojanja nacija isključuje bilo kakvu mogućnost kritičkog sagledavanja čitave logike nacionalizma.

Iako „sociološka imaginacija“ omogućava sagledavanje poznatih stvari novim očima, na takav način da, kada se problematizuju, deluje kao da se vide prvi put, Majkl Biling potpuno opravdano ističe da i sociolozi, a uz njih i ostali koji u javnom prostoru govore o društvu, uglavnom pod jednim „društvom“ podrazumevaju društvo koje se nalazi u granicama („naše“ ili neke druge) nacionalne države, pa se nacionalizam retko vidi kao sociološki relevantno pitanje (Biling, 2009: 99). Ovo je posebno uočljivo kod autora koji su rođeni u SAD-u, a na početku ovog rada je svakako istaknuto da i sam Biling na početku svoje knjige navodi da se primarno bavi ovim delom sveta.

Sem medija, ogroman uticaj na širenje i normalizovanje nacionalističke propagande ima obrazovni sistem jedne države, a sa njim, naravno, i naučnici čiji se naučni rad smatra dovoljno bitnim da njihove ideje posredno ili neposredno uđu u školski program. Kao jedan od primera značaja školskih aktivnosti za usađivanje ljubavi prema „svojoj“ naciji, Biling navodi slušanje himne SAD-a pred početak časa u ovoj državi (Biling, 2009: 82). Iako se ovde govori o jednom izuzetno očiglednom primeru, nakon čitanja pomenute knjige, postavlja se pitanje: „da li su manje očigledni primeri zapravo i manje značajni?“, a odgovor koji se nameće je: „podjednako su bitni i najočigledniji i najmanje očigledni primeri“. Tim pre što se suptilni simboli nacije nalaze na svakom koraku, da nas podsete da smo deo te „velike porodice“, ali i da „svojoj“ naciji dugujemo večnu lojalnost (naravno, naročito u vremenu rata), i tim pre što je već toliko generacija u mnogim državama sveta od prvog trenutka svog života izloženo svakodnevnoj nacionalističkoj propagandi, ne može biti nelogično to kako banalni deo nacionalističke ideologije kod mnogih naučnika prolazi neopažen. Kako Biling tvrdi, svaka nacija ima svoju istoriju, koja se sastoji od kolektivnog pamćenja svega pozitivnog, uz kolektivno zaboravljanje svega što „našoj“ naciji ne služi na čast, pa iz tog razloga jednom uspostavljena nacija svoj dalji opstanak osigurava „kolektivnom amnezijom“(Biling, 2009: 74). Ovome doprinose i istoričari, koji „kreativno pamte ideološki podesne činjenice“ (Biling, 2009: 75).

Iako se sa ove vremenske distance teza o sadašnjosti i budućnosti nacionalizma u postmodernizmu može smatrati makar delimično pobijenom, u smislu da u ovom istorijskom trenutku dolazi do jačanja nacionalističkih tendencija, naročito radikalnih i ekstremnih, Majkl Biling je još sredinom poslednje decenije prošlog veka istakao neoborive argumente da nacionalizam nije iščezao iz mentalnih struktura građana, već da je, upravo suprotno, postao toliki deo njih, da je postao neprimetan. Jedan od argumenata, koji je 2020. godine nakon Hrista postao veoma jasno vidljiv, iako je godinama unazad uzrok mnogih smrti na godišnjem nivou, jeste upravo problem imigracije i pokušaj njenog sprečavanja od strane određenih nacionalnih država (Biling, 2009: 255).

(Nastaviće se)

Milica Stojanović

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*