Sećanje učenika na maj 1969. godine

VLASOTINCE

Tih poslednjih dana maja 1969.godine bili smo deca. Bili smo učenici i fudbalska ekipa Osnovne škole „Siniša Janić” iz Vlasotinca. Bili smo bolji od svih ekipa u našem okruženju, a igrano je u Leskovcu, potom i u Nišu na stadionu Železničara pored pruge, gde smo sa 1:0 pobedili jednu osnovnu školu iz Niša.
I kvalifikovali se za finalni turnir u Beogradu koje su izborile četiri najbolje ekipe osnovnih škola iz cele Srbije.
Neki od nas prvi put su putovali vozom, neki su i prvi put bili u našem glavnom gradu tadašnje Jugoslavije. A putovali smo čitavu noć, i bogami dobro prepešačili u vozu u želji da vidimo mnogo toga. I stigosmo u Beograd. A ono se tek se bilo razdanilo.
Iz hotela nekadašnjeg ferijalnog saveza „Mladost” otišli smo pravo na utakmicu. Utakmice su igrane na pomoćnom travnatom terenu Crvene Zvezde. Umorni od puta i nespavanja, izgubili smo prvu utakmicu od osnovaca jedne beogradske škole, a tamo su, rekoše nam, bili deca iz Zvezde i Partizana. U borbi za treće mesto pobedili smo vršnjake iz Požarevca sa 2:1 i tako smo osvojili treće mesto u Srbiji.
Ni sami nismo bili svesni koliko je to bio u to vreme veliki uspeh jedne male škole iz male varoši sa juga Srbije. Možemo se pohvaliti da nas je gledao i Miljan Miljanić izuzetan fudbalski stručnjak koji je izrekao puno pohvale za našu igru i pojedine drugare. On je u to vreme bio trener Zvezde, a kasnije i reprezentacije Jugoslavije, pa je tako, tom prilikom „poželeo” da za uspomenu ima fotografiju sa nama. Bili smo dobri i ispunili smo želju čuvenom Čiči.
Tako je, bili smo deca.
I ostali i danas „deca” sa 65 leta.
Mnogo godina prođe, čak pola veka.
U brojkama iskazano – 50 godina.
Posle toliko godina okupili smo se ovih majskih dana u svojoj školi „Siniša Janić”, koja se mnogo prolepšala. Domaćin nam je bio direktor škole Goran Mitić.
Okupili smo se da se podsetimo tih lepih trenutaka, iz davne 1969. godine, da vidimo jedan drugoga, jer vreme i događaji su nas prilično udaljili.
Ostali smo, samo, isti po imenu i prezimenu.
A ovo sve drugo je drugojačije.
Očigledno vreme je učinilo svoje.
Na ponovno viđenje nisu mogli svi da dođu. Mića Davinić i Lazar Stojanović, na žalost nisu više među nama.
Došao je Tus iz Beograd, Ljube iz Vršca, Baća iz Novog Sada, i nas nekoliko odavde i sa ovih prostora: Taleja, Šura, Crnobarac, Branko, Pejča, nastavnik Slobodan, potpisnik ovih redova, i navijač i svedok beogradskih događanja Miša Petrović.
Na slici iz Beograda sa pomoćnog terena Crvene Zvezde, s leva na desno: pok. Mića Davinić, Slobodan Pejčić, Ljubiša Zdravković, Mile Dimitrijević, Vlastimir Stamenković, Srba Janković Baća, Slobodan Đorđević Taleja.
Čuče: Branimir Đorđević, Zoran Conić, Božidar Milenković Tus, Zoran Išljamović Šura, Aleksandar Gorunović, Zoran Stanković Fifa, i pok. Lazar Stojanović.
Pre odlaska na finalni deo u Beograd igrali su i Dragan Crnobarac i Radmilo Conić Lalko.
Predvodio nas je kao trener Slobodan Mihajlović, nastavnik fizičkog vaspitanja.
Od igrača iz te školske ekipe najveći domet u fudbalu dostigao je Božidar Milenković Tus, koji je dugo godina igrao na prvoligaškim terenima u dresu OFK Beograda na popularnoj Karaburmi, gde je bio kapiten, trener i direktor kluba i jedan je od malobrojnih igrača koji je imao najviše nastupa u plavo-belom dresu.
Zoran Išljamović Šura, posle Vlasine, ostavio je dubok i veoma pozitivan trag u leskovačkoj Dubočici, koja je kao drugoligaš godinama igrala u bivšoj Jugoslaviji.
Mile Dimitrijević oprobao se u Bokelju iz Kotora, bio je član OFK Beograda i Radničkog iz Pirota.
Mića Davinić bio je jedan od najboljih igrača vlasotinačkog rukometnog kluba.
Slobodan Đorđević Taleja, kao igrač i kao sportski direktor, mnogo je dao Vlasini.
Vlastimir Stamenković, sa puno uspeha predvodio je ekipu Vlasine kao trener nekoliko godina na srpskoligaškim terenima Prve Srpske lige i to sa igračima, isključivo, poniklih na legendarnoj fudbalskoj „Rosulji”.
I ostali drugari bili su uspešni u poslovima kojima su se bavili, a dobar deo njih stigao je i do fakultetskih diploma, a neki su postali i uspešni privrednici i preduzetnici.
I, eto, za čas, čini se, prođe pola veka, od tih poslednjih, dečačkih i bezbrižnih, majskih dana daleke 1969.godine, bio je jedinstveni zaključak svih koji su se našli na okupu da obeleže sećanja na lepa prošla đačka vremena.

Za okvir
Tradicija
SLOVO O OŠ „SINIŠA JANIĆ”
Osnovna škola ,,Siniša Janić” temelji se na tradiciji dužoj od 150 godina. Osnovna je još daleke 1866. godine za vreme Milana Obrenovića, dok su ovi naši krajevi još uvek bili pod vlašću Turaka, i u to vreme imala je 200 đaka. U periodu između dva rata nosila je ime „Sveti Sava”, a po završetku Drugog svetskog rata dobila je ime po ovdašnjem učitelju i prvoborcu Siniši Janiću.

Za okvir
Talentovani Božidar Milenković
TUS, PENALDžIJA
Da će Božidar Milenković Tus biti veliki fudbaler i jedan od najboljih sa naših prostora videlo se još dok je bio igrač u pionirskom pogonu.
Pošto je OŠ „Siniša Janić” bila najbolja u Jablaničkom okrugu za sledećeg protivnika imala je osnovnu školu iz Male Plane, koja je bila najbolja u Topličkom okrugu. Posle nerešenog rezultata 1:1 u regularnom delu, da bi se dobio pobednik pristupilo se izvođenju penala da bi se dobio konačni pobednik. U to vreme bilo je dozvoljeno da jedan igrač može da izvodi sve penale dok se ne dobije pobednik. Krajnji rezultat izvođenja penala bio je 12:11 za OŠ „Siniša Janić”, a uspešni realizator svih penala za Vlasotinčane bio je Božidar Milenković Tus. Još tada se videlo da će postati veliki fudbalski majstor i fudbaleri to u jugoslovenskim fudbalskim okvirima.

Vlastimir Stamenković

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*