Savest života

LESKOVAC-BEOGRAD

     Posle čitanja novog, trećeg po redu, romana leskovačke spisateljice Ljiljane Stamenković posvećenog dramatici bračnog života ostaje se bez daha, sa blokadom u mislima, grčem u srcu, ogorčenjem zbog nezasluženih patnji ne samo žena, već i  dece, uništavanja porodice, nemoći društva da iskoreni tu rak ranu normalnog razvoja čovečanstva,  nezamislive patnje žena, nasilja, besa, zlostavljanja kada ni najsavršeniji zakoni, propisi ili običaji ostaju nemoćni. Svi snovi i želje, maštanja i imperativi skladnog funkcionisanja porodice, zasnovani na pretpostavljenoj ili istinskoj ljubavi padaju u provaliju beznađa i traženja puta za opstanak. A Balzakove reči da brak spaja za čitav život dva bića koja se uopšte ne poznaju je polazna odrednica za svu dramatiku koja nastaje u toku njegovog trajanja, pre ili kasnije. Ako je to najvažnija institucija za opstajanje ljudskog roda, onda se slobodno može reći da joj nije poklonjena dovoljna pažnja sa bilo kog aspekta društvenog razvoja za izgradnju osnovnih postulati njegovog postojanja. Za preuzimanje velike odgovornosti zajedničkog života dva ljudska bića različitog pola postoji samo legislacija koja ni u kom slučaju ne može biti dovoljna za obezbeđivanje njegovog skladnog funkcionisanja. Ako tome dodamo i podrazumevano  produženje ljudske vrste, rađanjem dece i njihovim odrastanjem i vaspitanjem, onda problem ostaje još teži, komplikovaniji, a u nekim slučajevima čak i nerešiv. Odluka o sklapanju braka, u prvom redu prepuštena je samim budućim bračnim partnerima, često i bez saglasnosti najbližih srodnika i uzdignuta je na pravo samo odlučivanja mladih, čak i u vreme ne punoletstva, uz dobrovoljnu ili nametnutu saglasnost roditelja ili staratelja. Jedini relevantan argument za najvažniju odluku u životu je istinska i pretpostavljena ljubav, koja  se prihvata bez imalo strepnji o  trajnosti njenog postojanja. To je na neki način i napredak u civilizacijskom smislu kad nema ranijih ugovorenih brakova o kojima odlučuju roditelji. Učinjen je napredak, ali je ostala nepoznanica i nedopustiva neodgovornost da se najvažnija institucija u životu dvoje ljudi za zajednički život i produženje opstajanja čovečanstva čini bez ikakve prethodne pripreme, edukacije, pa čak i stručne procene o bračnoj zajednici. A jedna od najvažnijih posledica dovoljne ne pripremljenosti i sposobnosti da se bračni drugovi brinu o deci je ta što upravo ona postaju takozvana kolateralna šteta. Jer, nema veće traume za budućeg člana ljudske zajednice od brisanja svih ožiljaka koji nastaju u braku punom nesloge, svađa i nasilja, koja na nesreću može da se ponovi i u budućim njihovim bračnim zajednicama. 
Ljiljana Stamenković je sa puno posvećenosti i ljudske duhovnosti uočila taj problem ističući u lepom, čitljivom, ubedljivom književnom izrazu svu tragičnost, kako bi slobodno rekli, promašenih brakova stavljajući u prvi plan ženu kao žrtvu muškaraca, bračnih partnera, koji u jednom periodu zajedničkog života pokažu svu nedozrelost svoje ličnosti za tako odgovoran zadatak, ravan imperativu da se stvara zdrava i ničim ne ugrožena porodica, da se čezne  za domom koji bi bio simbol napretka društva. Zato je i sledio naslov knjige Dom je porodica, bez koje bi on bio samo prazan prostor pun čežnji, nadanja, želja da bude ispunjen dečjim smehom i radovanjem. U teškom vapaju za takvom idilom, Ljiljana Stamenković, duhovnica i vernik puna empatije, odlučila je da svom silinom gneva ukaže na jedan od najvećih problema moderne civilizacije koji neobuzdano jača i razara i najsvetiju ovozemaljsku zajednicu porodicu. Za njom ona vapi i traži puteve izlaska iz lavirinta nemoći društva da obuzda nasilje nad ženama i uništavanje nedužnih mladih ljudskih bića. Zato traži utehu i u takozvanoj Sigurnoj kući, kao privremeni spas za žene kojima ona postaje i dom i porodica. Čitalac ne može da odoli patnji i mučnini dok čita redove ove tako vredne knjige, koja mora biti i opomena i zov za pravdom i gnev prema ne željenoj stvarnosti da nasilnik, muškarac, nedorasli član ljudske zajednice za najvažniju obavezu prema društvu i sebi, ostaje u krajnjoj liniji na margini prave zakonske odgovornosti za uništene živote, nanete nepravde, patnje i prolivenih suza. Spisateljica je ukazala na niz problema koji  moraju biti pravilno shvaćeni da bi se odstranilo bolesno tkivo za opstanak ljudskog roda. Zato je tema njene knjige više od zahteva da se podsetimo na emancipaciju  žena, izjednačavanje u pravima sa muškarcima, ekonomskoj samostalnosti i sposobnosti da se suprotstave onima koji nisu dorasli da obezbede toplinu ljudskog doma i porodice. Zato je jasno da bi bila najsrećnija da nema u društvu takozvane Sigurne kuće, čiji naziv toliko iritira, zatim, da nema nasilja i u želji da to nestane priziva u pomoć i Boga i svetlosna bića, što je više od žestoke kritike postojećeg stanja.
Ljiljana Stamenković, diplomirani pravnik, nežna i suptilna, pravedna i humana, savlada je vrlo uspešno književno umeće i vro vešto nam ukazuje na važne društvene probleme, koji moraju biti rešavani na po sve drugačiji način, a ne samo prizivanjem u pomoć nevidljive energije

Prof. dr Živan Stojković

Sve o kulturnim dešavanjima u Leskovcu, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*