LESKOVAČKA ŠKOLA STRIPA : PRVIH DVADESET GODINA

LESKOVAC
Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“ postoji već dvadeset godina. Marko Stojanović, predavač, za Novu Našu reč govori povodom tog jubileja.
NNR: Kako je i ko je, uopšte, došao na ideju da pravi školu stripa?
MS: Kako mi je Nikola Mitrović Kokan rekao 1997, u poslednjem intervjuu koji je dao, prigodno, za Arsenal, tada jedini strip časopis u Srbiji koji je objavljivala upravo Leskovačka škola stripa, kod njega su jednog dana došli Mija Kulić i Zoran Rakić sa idejom da se u Leskovcu pokrene škola stripa pod uslovom da Kokan pristane da u njoj predaje. Kokan nije oklevao ni časa, i ostalo je, kako kažu, istorija.
NNR: Obično od ideje do realizacije bude dugačak put. Kako je izgledalo osnivanje škole?
MS: Osnivač Leskovačke škole stripa bio je Dom Kulture Žika Ilić Žuti, a Škola je, sem njega, imala još dva sponzora: Televiziju Leskovac i Našu reč. Sponzorstvo TV Leskovac prestalo je završetkom konkursa za školu stripa za koji su emitovali reklamu, Naša reč se bila obavezala da objavi strip časopis sa radovima učenika škole što se nikad nije desilo, a Dom kulture je, uz davanje prostora za rad imao obavezu da učenike opskrbljuje materijalima za rad, što se takođe nikada nije dogodilo. Kokan je par meseci donosio svoj materijal i delio učenicima, ali je, videvši da od obećane podrške nema ništa, što je obrazac koji se u ovoj ili onoj meri nastavio u narednih 20 godina, ubrzo odustao od predavanja u školi, a svega mesec ili dva kasnije i Mija ga je sledio na izlaznim vratima. To bi bio i kraj Leskovačke škole stripa, da se nije izlazeći okrenuo i rekao: „Marko, tebi je očigledno najviše stalo do ove škole. Ako hoćeš, nastavi je, ako nećeš, zatvori je. Ja idem.”

 

Leskovac Marko Stojanovic
NNR: Što ti nisi odustao?
MS: Kako da odustanem kad je otvaranje Škole stripa za mene bilo ostvarenje snova? Pre nastanka Leskovačke škole stripa postojala je samo Škola stripa u Beogradu, i do te mere smo zavideli Beograđanima što imaju tu privilegiju da smo pravili kombinacije kako da izmajmunišemo od naših roditelja preseljenje za Beograd samo da bi mogli da je pohađamo. I onda, od svih gradova u Srbiji, posle Beograda, škola stripa se otvara baš u Leskovcu – nismo mogli da verujemo, zvučalo je kao bajka. I kako ja da budem taj koji će onoj gomili klinaca koja je me je gledala s nadom, jer je čula Miju kako mi predaje štafetnu palicu, da srušim snove? Kako ja da budem taj koji će da zatvori ta vrata čijem sam se otvaranju toliko radovao? Imao sam tada svega 17 godina, ali nisam imao izbora, kao što ga danas, sa 37, još uvek nemam – dugujem održavanje Škole stripa u životu Kokanu, i činjenici da mi je tada dao vetar u leđa, na čijim krilima, čini mi se, i dan danas letim.
NNR: Kako su, uopšte, izgledali ti prvi časovi? Kakvo su iskustvo imali predavači? Ko su bili polaznici?
MS: Pokojni Kokan je preuzeo rad sa starijim polaznicima, a Mija sa mlađim, što je bilo samo provizorna podela budući da su obojica u nekom radila sa svih šezdeset polaznika, među kojima sam bio i ja. Bilo je ponekog grupnog predavanja, za nas starije, i puno individualnog rada sa svakim polaznikom, što je način rada koji smo, mahom, u školi zadržali i do danas. Što se polaznika tiče, deo te starije grupe činili su Ivan Stojanović Fiki, Dejan Stanković, Milisav Banković, Saša Stanojković, pokojni Igor Stojiljković, Goran Tasić. Od mlađih, bili su tu Miloš Cvetković, Aleksandar Ljubić, Ivan i Igor Stojanović, Denis Dupanović, Ivan Stamenković, Milan Đorđević, Nikola Mitić… Puno tih ljudi je postiglo zapažene stvari, ne samo u stripu. Naši učenici u ovom trenutku predaju arhitekturu na uglednom koledžu u Londonu, renoviraju freske u crkvama po Slovačkoj, tetoviraju u svom studiju u Danskoj, osvajaju pevačke nagrade po Grčkoj, matematičke Olimpijade u Makedoniji, rade ilustracije za američke izdavače na brendovima kao što su Alien ili Warhammer… I, naravno, crtaju stripove za najprestižnije tržište, ono francusko.
NNR: Imaš li utisak da klincima danas stripovi ne znače ono što su značili klincima pre 20, 30 i više godina?
MS: Naravno da im ne znače. Nekad smo imali dva programa nacionalne televizije, crtani u 19:15 pre dnevnika, bioskop, kompjutere u povoju i čitalačku naviku nasleđenu od prethodnih generacija. Danas imamo stotine kanala kablovske televizije, svaki film i seriju na instant download, kompjutere u svakoj sobi stana, ali i na svakom mobilnom telefonu i čitalačku naviku koja je preminula početkom devedesetih kad su se stripovi povukli s kisoka na 10 godina. Ipak, budući da nas strip prati od Altamire i pećinskog slikarstva do uputstva za korišćenje najnovijih modela ajfona, ne verujem da će nas napustiti kao što nas nisu napustile ni druge umetnosti.
NNR: Ko je sve predavao u Školi sem Kokana, Mije i tebe za ovih 20 godina?
MS: Kada je na mene prebačeno predavanje u Školi stripa, počeo sam da se suočavam sa problemima u kontaktu sa Domom kulture. Imao sam 17 godina i prosto me nisu shvatali ozbiljno. Koju god da sam izložbu ili neku drugu akciju predložio, suočio bih se sa nepoverenjem, sa nedostatkom saradnje. U dogovoru s Kokanom, koji je nastavio da nas prima kod sebe kući i komentariše nam radove, odlučili smo da krajem 1996. pozovemo u školu Srđana Nikolića Peku. On je, sa prekidom od 2000. do 2004. u Školi stripa radio rame uz rame sa mnom do 2011. godine, kada se povukao na lični zahtev, zbog poslovnih obaveza. Mnogo toga smo zajedno uradili za to vreme. Od septembra do januara 2011. godine sa mnom je radio naš bivši učenik Aleksandar Ljubić, a već od početka 2012. pa sve do danas u školi je predavač diplomirani grafičar Miloš Cvetković, takođe jedan od naših starih učenika. U predavanje se danas, koliko mu to obaveze dozvole, uključuje i naš stripovski internacionalac Ivan Stojanović Fiki.
NNR: Kako danas funkcioniše Škola stripa? Ima li zainteresovanih klinaca da je pohađaju, ali i nekog ko bi tebe nasledio u vođenju te škole?
MS: Po nalogu danas takođe pokojnog načelnika Društvenih delatnosti Jovice Đorđevića i uz saglasnost Leskovačkog kulturnog centra, Škola stripa se statusno izdvojila iz LKC-a 2005. Interesovanja uvek ima jer se kod nas rade osnove crtanja i slikanja (moj kolega Miloš Cvetković je akademski grafičar i profesor likovnog vaspitanja) kao temelj za bavljenje stripovskom naracijom, koju pak ostavljamo polaznicima kao opcionalnu nadogradnju – radimo sa decom od sedam godina pa naviše, individualno, ponedeljkom i petkom od 18 do 20 sati u potkovlju Leskovačkog kulturnog centra. Što se drugog dela pitanja tiče, Miloš je 1995. bio moj učenik, a sad smo kolege. Dobar deo starih učenika škole, onog manjeg broja koji nije napustilo Leskovac, gravitira ka Školi stripa, tako da se nadam da bi se uz Miloša, koji je posle četiri godine već prekaljeni veteran, našao neko da školu stripa jednog dana nastavi… Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog sećanja na to koliko je njemu značila kad je pravio svoje prve korake u likovnom stvaralaštvu.
NNR: Zli jezici kažu tebe i Škole stripa možda ima i previše u medijima, te da u svojim medijskim nastupima imaš stalne i neopravdane primedbe na pomoć grada Leskovca Školi. Šta misliš o tome?
MS: Znaš kako, zli jezici po definiciji imaju tu osobinu da nemaju dobre namare te da mnogo pričaju, a ja imam previše posla da bi se njima bavio. Kao odgovor na ostatak tvog pitanja, rekreativno igram košarku jedno desetak godina, a u Nišu uređujem jedan strip magazin pod nazivom Strip Presing pet godina duže. I da sam u životu do važnih stvari dolazio lako, kao što nisam, samo bih od košarke i časopisa naučio važnost presinga kao taktike. Borim se za Školu koja mi je ostavljena u amanet, i borim se kako jedino mogu – postizanjem rezultata i njihovim javnim publikovanjem, pošto mi se, na žalost, početkom ovog veka dešavalo da mi u institucijama kulture grada kažu da nisu ni znali da tu postoji tamo neka škola stripa u Leskovcu. Sve što radim prezentujem javnosti upravo da me sutra ne bi dočekalo tako nešto – ko ste vi i na osnovu čega tražite podršku za izložbu, festival, monografiju… Ovako niko ne može da se izgovara da ne zna da ta škola uopšte postoji, ili da tvrdi da loše radi i ničemu ne doprinosi gradu – tako sam bar mislio, dok me život u Leskovcu nije više puta demantovao. Svaka čast građanima Leskovca, oni prepoznaju ovo što radimo, umeju da priđu i pohvale naše aktivnosti, da kažu da im je drago što smo njihovi – baš kao što je i nama drago što su oni naši – ali smo se često puta sretali sa problemima u kontaktu sa kulturnim ili medijskim delatnicima u ovom gradu. I zaista, jedino sam se u Leskovcu susretao sa tim iracionalnim i bahatim stavom – briga nas za činjenice, svedoke i dokaze, naš stav je da strip nije umetnost, da Škola stripa ništa ne vredi, a ni onaj što u njoj predaje nema diplomu za strip (koja uzgred i ne postoji – ono što volim kod stripa je što je krajnje pošten i u njemu nema zaklanjanja iza raznoraznih diploma – vaš status garantuje isključivo vaš rad) i šta god čitav svet priznavao ili vi uradili i postigli, mi naše mišljenje nećemo da promenimo, jer nam se tako može… Što se mojih dugogodišnjih kritika na račun svih, ne samo gradskih nadležnih tiče, da ne smatram da su opravdane, ne bih ih ni iznosio.
NNR: Neko će reći da zvučiš gnevno…
MS: Ako zvučim kao da sam ljut, žao mi je, ali to je zato što to i jesam i ne umem da se pretvaram. Žalim za svim onim stvarima koje smo još mogli uraditi da se 20 godina nismo borili sa tim osporavanjem i stalnom odbranom nečega što nigde sem u Leskovcu niko ne mora da brani – a to znam jer zaista puno izlažemo i sarađujemo sa kulturnim institucijama širom Srbije i Balkana gde nam se nikad nije desilo da ono što radimo ili naš medij neko napada takvim napabirčenim nebulozama. Osim prostora u kome radimo, i koji sam po sebi ne znači ništa bez uloženih decenija i decenija mukotrpnog, neplaćenog rada, i festivala koji organizujemo, a za koji uvek uredno navedemo ko ga je finasijski podržao, niko nam nije dao ni dinara novca za održavanje redovne nastave u Školi. Postoje mnoga kulturno-umetnička udruženja u ovom gradu koja imaju znatno više od toga sve vreme svog postojanja, ali kad mi to tražimo godinama na osnovu pokazanog i ne dobijemo pa to istaknemo, mi neopravdano kukamo? Širom Srbije i regiona ima puno primera gde su stvari uređene na mnogo primereniji način od onog u kome smo mi prinuđeni da funkcionišemo.
NNR: Koji su to primereniji načini funkcionisanja? Daj nam neki primer.
MS: Eto, recimo, postoji Škola animiranog filma ŠAF u Vranju koja ima ceo sprat u Kulturnom centru, 30 kompjutera i pet stalno zaposlenih na gradskom budžetu. Ili da pomenemo Dom kulture Čačak gde postoji čovek koji cele godine prima platu da bi organizovao Animanimu, festival animacije koji traje tri dana… Ili pak Veles u Makedniji, gde Strip Centar Makedonije ima čitavu sopstvenu zgradu za biblioteku stripova i svakodnevno funkcionisanje? Zato ću uvek, uz svaki uspeh, navoditi i u kakvim je uslovima ostvaren, i uz malo sreće, stvari će nastaviti da se menjanju na bolje, budući da je Škola stripa nedavno, posle deset godina boravka u potkrovlju po usmenoj odluci pokojnog načelnika Društvenih delatnosti grada Leskovca konačno od gradskih vlasti dobila i napismeno ugovor o korišćenju prostora. To i još neke najave koje su stigle od strane gradonačelnik daju nam razloga da budemo optimistični kad se radi o budućnosti Škole stripa – neprestana borba od 20 godina je, izgleda, konačno počela da donosi plodove i ove vrste. Nadam se, zarad te dece koja su sklonište s ulice našli u potkovlju, da će narednih 20 godina biti mnogo lakše, da će bar oni moći svu svoju energiju da posvete onome što najbolje rade, osvajanju časopisa, galerija, nagrada, beline papira i srca čitalaca…

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*