Raspodela nadležnosti: Ko komanduje Vojskom Srbije?

Piše: ms Aleksandar Stojanović

Priroda vojnog ustrojstva, nalaže da se organizacija, u strukturalnom i funkcionalnom smislu, prilagodi principima jednostarešinstva i subordinacije. Hijerarhijski pristup, kako po pitanju organizacije, tako i po principu upravljanja i komandovanja, neophodan je zbog specifične uloge koju oružane snage imaju u političkom sistemu zemlje.

Još je drevni kineski filozof Sun Cu, u svom epohalnom delu „Umeće ratovanja“, pisao da će, „ukoliko se vojnici vode metodama civilnih vlasti, postati zbunjeni i neodlučni“. Dakle, misije i zadaci koje treba da ostvari, od vojske zahteva prilagođavanje i delovanje u kriznim situacijama, u kojima nije poželjno voluntarističko ponašanje svih pripadnika snaga, već se mora znati prvenstvo u izricanju komandi, odnosno, mora “postojati red”. U savremenim uslovima, regulacija odnosa između civilnih organa i vojske, predstavlja temu o kojoj se mnogo razmišlja, u najširem mogućem smislu, tako da je trend da se civilnim instancama, logično, daju značajne poluge moći u upravljačkom procesu nad čitavim sistemima odbrane.

Vojska Srbije nije izuzetak po tom pitanju, tako da je vojnička praksa, nanovo validirana Zakonom o vojsci, u kome se propisuju nadležnosti različitih državnih organa u upravljanju vojnom silom.

Predsednik Republike:

  • odlučuje o upotrebi Vojske Srbije i komanduje Vojskom Srbije u miru i ratu;
  • utvrđuje osnove razvoja i opremanja Vojske Srbije;
  • utvrđuje osnove mirnodopske i ratne organizacije Vojske Srbije;
  • određuje rodove i službe Vojske Srbije, na predlog ministra odbrane;
  • uređuje sistem komandovanja u Vojsci Srbije i prati sprovođenje sistema komandovanja;
  • usvaja Plan upotrebe Vojske Srbije i naređuje njenu upotrebu;
  • donosi smernice za izgradnju operativne i funkcionalne sposobnosti Vojske Srbije, na predlog ministra odbrane;
  • postavlja i razrešava načelnika Generalštaba, uz mišljenje ministra odbrane;
  • postavlja, unapređuje i razrešava oficire na formacijska mesta za koja je propisan čin generala i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog ministra odbrane;
  • naređuje sprovođenje mera pripravnosti Vojske Srbije u slučaju ratnog ili vanrednog stanja;
  • naređuje mobilizaciju Vojske Srbije;
  • donosi osnovna pravila i druga akta koja se odnose na upotrebu Vojske Srbije;
  • donosi Pravilo službe Vojske Srbije i druga pravila kojima se uređuju unutrašnji red i odnosi u vršenju vojne službe;
  • proizvodi oficire i rezervne oficire;
  • rešava o stanjima u službi generala;
  • obavlja i druge poslove komandovanja Vojskom Srbije, u skladu sa zakonom.

Ministar odbrane:

  • koordinira i sprovodi utvrđenu odbrambenu politiku i rukovodi Vojskom Srbije;
  • donosi akta o organizaciji komandi, jedinica i ustanova Vojske Srbije na predlog načelnika Generalštaba i akta o organizaciji vojnih jedinica i vojnih ustanova koje su organizaciono i funkcionalno vezane za Ministarstvo odbrane;
  • usvaja plan međunarodne vojne saradnje i odlučuje o organizovanju zajedničkih vojnih vežbi u zemlji, odnosno učešću pripadnika Vojske Srbije u zajedničkim vojnim vežbama koje organizuju oružane snage drugih zemalja, u skladu sa zakonom i zaključenim međunarodnim ugovorima, odnosno sporazumima o njihovom organizovanju;
  • daje mišljenje predsedniku Republike za postavljenje i razrešenje načelnika Generalštaba;
  • predlaže predsedniku Republike postavljenje, unapređenje i razrešenje i prestanak službe generala i starešina na dužnosti za koje je formacijom utvrđen čin generala, uz mišljenje načelnika Generalštaba, odnosno ovlašćenog rukovodioca u Ministarstvu odbrane za profesionalna vojna lica raspoređena van Vojske Srbije;
  • postavlja, unapređuje i razrešava profesionalna vojna lica Vojske Srbije na formacijska mesta van Vojske Srbije i odlučuje o prestanku njihove službe, uz mišljenje načelnika Generalštaba, odnosno ovlašćenog rukovodioca u Ministarstvu odbrane za profesionalna vojna lica raspoređena van Vojske Srbije;
  • postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije u činu majora, potpukovnika i pukovnika i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog načelnika Generalštaba;
  • odlučuje o prestanku službe, po potrebi službe, podoficira i oficira Vojske Srbije zaključno sa činom pukovnika;
  • usvaja plan razvoja i opremanja Vojske Srbije, na predlog načelnika Generalštaba;
  • donosi planove školovanja, usavršavanja i stipendiranja za potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i upućuje na školovanje i usavršavanje profesionalne pripadnike Vojske Srbije;
  • rešava o prijemu u službu profesionalnih pripadnika Vojske Srbije;
  • rešava o stanjima u službi oficira u činu majora, potpukovnika i pukovnika;
  • rešava o stanjima u službi podoficira i oficira zaključno sa činom kapetana raspoređenih i postavljenih na formacijska mesta van Vojske Srbije;
  • rešava o odnosima u službi profesionalnih vojnih lica raspoređenih van Vojske Srbije;
  • obavlja i druge poslove utvrđene zakonom.

Ministar odbrane može ovlastiti načelnika Generalštaba za obavljanje poslova koji se odnose na postavljanje, unapređivanje, razrešavanje i odlučivanje o prestanku službe oficira Vojske Srbije u Vojsci Srbije, u činu majora i potpukovnika.

Načelnik Generalštaba:

  • predlaže plan razvoja i opremanja Vojske Srbije;
  • postavlja, unapređuje, raspoređuje i razrešava oficire u Vojsci Srbije do čina kapetana i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog neposredno potčinjenih starešina;
  • daje mišljenje ministru odbrane na njegov predlog za postavljenje, unapređenje i razrešenje i prestanak službe generala i starešina na dužnosti za koje je formacijom utvrđen čin generala, u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije;
  • postavlja, unapređuje, raspoređuje i razrešava podoficire i profesionalne vojnike i raspoređuje civilna lica na službi u Vojsci Srbije i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog neposredno potčinjenih starešina;
  • predlaže plan popune Vojske Srbije i brojni raspored regruta u Vojsci Srbije;
  • donosi doktrinarna dokumenta nižeg nivoa;
  • utvrđuje planove obuke i usavršavanja profesionalnih vojnih lica i lica u rezervnom sastavu;
  • donosi Kodeks časti pripadnika Vojske Srbije;
  • rešava o stanjima u službi podoficira i oficira do čina kapetana, u Vojsci Srbije;
  • proizvodi u početni podoficira;
  • rešava o raspoređivanju, određivanju plate, prestanku službe u Vojsci Srbije i drugim odnosima u službi civilnih lica na službi u Vojsci Srbije;
  • obavlja i druge poslove utvrđene zakonom.
Izvor: pixabay.com

Za izvršavanje akata koje donosi predsednik Republike, odnosno ministar odbrane i poslova komandovanja Vojskom Srbije, kao i drugih poslova utvrđenih zakonom, načelnik Generalštaba donosi pravila, naredbe, uputstva, direktive, odluke i naređenja.

Sistem komandovanja i rukovođenja u Vojsci Srbije je organizovan na strategijskom, operativnom i taktičkom nivou.

Na strategijskom nivou, nosioci komandovanja i rukovođenja Vojskom Srbije su predsednik Republike, ministar odbrane i načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Na operativnom nivou, nosioci komandovanja i rukovođenja su komande vidova, Komanda za obuku i druge operativne komande, čija je organizacija prilagođena organizaciji Generalštaba Vojske Srbije.

Na taktičkom nivou, nosioci komandovanja i rukovođenja su komande brigada i njima ravnih jedinica, čija je organizacija prilagođena organizaciji komandi operativnog nivoa.

Na osnovu ovako, taksativno navedenih nadležnosti predsednika, ministra odbrane i načelnika Generalštaba, primetno je skaliranje nadležnosti ovih instanci, podrazumevajući pod tim hijerahijski pristup, u distribuciji “viših i nižih nadležnosti”. Podrobnijom analizom prava i obaveza ova tri inokosna organa, jasno je da je propisano “uvezivanje nadležnosti”, što praktično znači da se odluka višeg organa (predsednika), temelji na preporuci nižeg organa (ministra odbrane), odnosno načelnika Generalštaba. Ovaj pristup jeste u duhu demokratizacije i famozne civilne kontrole vojnih snaga, sve u cilju sprečavanja prevelikog uticaja vojske na druge društvene tekovine (poznate su sudbine mnogih afričkih, azijskih i južnoameričkih država u kojima su na vlasti vojne hunte).

Sa druge strane, u društvima sa fragilnom snagom partikularnih državnih institucija i sistema u celini, što se najčešće manifestuje dominacijom ličnosti koje zauzimaju neku od funkcija u državnom aparatu, otvara se prostor da se, kroz ovakav način delegiranja kadrova, praktično omogući dolazak na neka od ključnih mesta u vojnoj hijerarhiji, politički podobnih kadrova. Tome smo svedoci, kako danas, tako i u minulim vremenima. Ta činjenica, naravno, nije nužno i jedino propust Zakona o vojsci, već je odraz strukturalnih slabosti naše države, sa kojom se tek treba obračunati. Ukoliko ikada dođe trenutak za tako nešto.

Izvor: pixabay.com

Civilna kontrola vojske

Civilno-vojne odnose u najširem smislu možemo tumačiti kroz korpus odnosa vojske i društva u svakom mogućem smislu, ne nužno kao kroz kontrolni mehanizam civilnih instance nad sistemom odbrane. Vojska se javlja kao važna odrednica države na više nivoa – od temeljne poluge moći u odbrani države, preko institucije koja ima važno mesto u etimologiji naroda, do instance koja utiče na tehnološki i ekonomski napredak. Međutim, za potrebe ovog rada, važnije je fokusirati se na problem civilne kontrole vojske, nego na sve nijanse interakcije oružanih snaga i društva u celini.

Demokratska i civilna kontrola sistema odbrane podrazumeva da sve odluke koje se donose o razvoju i upotrebi elemenata sistema odbrane budu u nadležnosti demokratski izabranih organa civilne vlasti. Suština procesa demokratske i civilne kontrole sistema odbrane Republike Srbije obuhvata sticanje uvida legitimno izabranih predstavnika građana u stanje sistema odbrane.

Cilj kontrole jeste da se utvrdi da li je delovanje sistema odbrane u skladu sa pozicijom utvrđenom Ustavom, kao i sa politikom koju navedeni predstavnički i izvršni organi vlasti utvrđuju u svojim aktima.

Načelo demokratske i civilne kontrole vojske postavljeno je kao ustavni princip prema kojem je Vojska Srbije pod demokratskom i civilnom kontrolom, a Narodna skupština vrši nadzor rada službi bezbednosti. Demokratska i civilna kontrola Vojske Srbije naročito obuhvata kontrolu upotrebe i razvoja Vojske Srbije, internu i eksternu kontrolu troškova za vojne potrebe, praćenja stanja i obaveštavanja javnosti o stanju priprema Vojske Srbije, obezbeđenje slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja i utvrđivanje odgovornosti za vršenje vojnih dužnosti u skladu sa zakonom.

Demokratsku i civilnu kontrolu Vojske Srbije vrše: Narodna skupština, predsednik Republike Srbije, izvršna vlast, zaštitnik građana i drugi državni organi, u skladu sa svojim nadležnostima, građani i javnost.

Kao što je više puta u toku ovog i nekih drugih eseja istaknuto, pitanje nadzora nad celokupnim sistemom bezbednosti države jeste od velike važnosti da se, s jedne strane, spreči da instance ovog društvenog podsistema postanu otuđeni centri moći, te da se, na taj način, očuva demokratski karakter vlasti, tamo gde ga ima, naravno.

Ono što se vrlo često prenebregava, i što u neku ruku predstavlja naličje civilne kontrole sistema bezbednosti, jeste potencijalna opasnost da se, kroz takvu retoriku, sistem bezbednosti, pretvori u zamorče vladajuće političke elite, te da se na taj način, suštinski, izvrši zarobljavanje ne samo vojske, već i drugih elemenata izvršnog dela sistema bezbednosti.

To, naravno, nikako ne znači da treba odustati od načela demokratske, civilne kontrole vojske, već da treba biti svestan dometa i nedostataka iste, ukoliko se ode u krajnost koja se ne priželjkuje.

Zarad očuvanja integriteta vojske, pored spoljne kontrole, od velike važnosti su i unutrašnji mehanizmi kojima se vojnici obračunavaju sa pojedincima ili grupama iz vojnih krugova, koji krše zakone Republike Srbije.

Upravo je to jedna od najvažnijih uloga vojne policije.

Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*