Kako je nastavnik iz ravnice postao najtrofejniji planinar Srbije

Iso Planić

LESKOVAC

Planinarstvo nas uči da slušamo jedni druge, da budemo odgovorni, da se podredimo cilju radi timskog uspeha i svoj komfor ustupimo i drugima. Rečenicu kojom završavamo razgovor, počinje priča o Isu Planiću, predsedniku Nacionalnog planinarskog saveza  i planinaru koji je savladao pet planinskih vrhova viših od 8.ooo i petnaest kota preko 5.ooo metara, što ga čini najtrofejnijim planinarom Srbije.

NNR: – Rođeni ste i odrasli u vojvođanskoj ravnici. Kako  i kada se rodila ljubav prema planinarenju?

                    – Sa planinarstvom sam se upoznao na studijama geografije.Prijatelji iz Planinarskog kluba iz Novog Sada, predložili su mi da ‘’planinarimo’’, da uzduž i popreko pređemo Deliblatsku peščaru. Tamo sam shvatio da je to način da prostor upoznate iz drugog ugla.Teško je kroz ‘’konfekcijske’’ turističke aranžmane, doživeti ono što se može na planinarenju. Tada sam došao do zaključka i da se geografija uči ‘’peške’’, što mi je znatno olakšalo i ulepšalo studije.

Kasnije, pošto sam se zaposlio, predavao sam geografiju u Građevinskoj školi, a taj predmet u stručnoj školi, nije baš u fokusu pažnje. Trebalo je nastavu učiniti interesantnijom, pa sam sa đacima, učionice  i amfiteatre zamenio najopremljenijim kabinetom na svetu- prirodom. Tu sve imate: i zvezdano nebo i oblake, biljke, travke,istorijske spomenike, potoke, reke i pećine.Nema tog predmeta, koji se ne može izučavati u životnom okruženju. Deca u tom ritmu hodanja bolje pamte, mirnija su i posvećenija. Napravili smo na stotine takvih izlazaka. Neke od đaka sam vodio na Himalaje, drugi su postali sportisti i sportski stručnjaci, pa sada oni rade sa mlađim generacijama.

NNR:- Počeci su bili benigni, ali ste se, očigledno, vrlo brzo ‘’zarazili’’ planinarenjem. Kada stvari postaju ozbiljnije?

                   – Za sve je kriv sticaj okolnosti. Počelo je sa mojim prvim učešćem na Fruškogorkom naratonu. Već na sledećem sam završio kao drugi, a to je manifestacija na kojoj se takmiči na hiljade ljudi. Rekao sam sebi: U redu, nije da baš ništa ne mogu. Potom sam upisao alpinistički tečaj, da naučim da se penjem, a brzo posle toga, pozovu me da učestvujem u ekspediciji na Ararat, najviši vrh Turske. To je bio moj prvi vrh od preko 5.ooo metara, i te godine, opet sticajem okolnosti, nije bilo većeg uspeha u planinarstvu od tog mog.  Danas se godišnje na taj vrh popne na stotine planinara, a pre 25 godina, to je zaista bio redak podvig. Tako dobijem državnu stipendiju, ali ne trošim novac, već ga uložim u sledeću ekspediciju, na najviši vrh Rusije, na Elbrus. Tada se ni na Kavkaz nije pelo mnogo ljudi, pa ja opet dobijem stipendiju. Prikupim novac, pa odem na Akonkagvu, najviši vrh Južne Amerike. Tada dobijem poziv da učestvujem u projektu ‘’Everest’’.

NNR: – Posle ‘’nižih’’ vrhova, okrećete se ka onima od 8.ooo metara?

                     – To je nešto potpuno drugačije. Prvi koji sam izpenjao bio je Šiša Pangma, 8.o12 metara u Kini, a odmah zatim Everest. Posle toga sam peo šta sam hteo. Petnaest godina sam išao sa ekspedicije.  Neke su trajale i po 7o dana, tako da sam 15-ak godina života ‘’potrošio’’ na penjanje.

NNR: – Planinarenje je izuzetno skup sport i nikad nije lako obezbediti sredstva za pripreme i poduhvat, u Srbiji posebno.

– Ja sam prosvetni radnik, znači sirotinja, a ekspedicije su skupe. Ili da budem precizniji, koštaju manje od nastupa sportiste na Olimpijskim igrama, ali je to ogromna cifra. Naravno da sam imao sponzore, drugačije ne bi moglo.

NNR: -O čemu  razmišljate dok penjete i da li se planinar isključivo fokusira na stazu tokom uspona?

                      – Planinarstvo vam daje mnogo vremena za razmišljanje. Kako da kažem, dosta ste dugo sami sa sobom i svašta vam se vrzma po glavi. Naravno, u ključnim trenucima, a mnogi su u ovom sportu takvi, usmeren si samo na to gde si i šta radiš. Živiš u prezentu, svaki trenutak. Meriš svaki pokret, jer ti od njega često zavisi život.

NNR: -Kako izgledaju pripreme za te najzahtevnije poduhvate?

– Zavisi od cilja. Mi smo imali kondicionog trenera i radili smo po ozbiljnom programu fizičkih priprema. Sledeće su tehničke , koje zavise od toga da li ideš na ledeni vrh, recimo, kada učiš kako da penješ po takvoj podlozi. Ako je cilj Mustagata, gde je uspon 3o stepeni, ali sneg do guše, na pripreme ideš sa krpljama ili skijama. Ako ideš na Denali, gde je Polarni krug, 6.ooo metara, moraš se spremiti za te ekstremne uslove. Ekspedicije čine čitavi timovi, jedan ostaje u Srbiji, ostatak ide sa planinarima, deo se zaustavlja u baznim kampovima. Mi smo čak imali meteorologa u ekspediciji. I svi ti ljudi, sav novac, svi napori i pripreme da bi jedan čovek ili dvojica-trojica stigla do vrha.

NNR: -Priroda nije ista kao pre deceniju ili dve, klimatske promene su sveprisutne, a njihove posledice svakodnevno vidljive. Koliko se Vaš odnos prema opasnosti menjao sa godinama:

– Strah je dobar i potreban. Teško onima koji ga nemaju, ali kad je prekomeran, parališe vas, ograničava. Ako dozvolite da vas nadvlada, nije dobro, ali ako naučite da ga kontrolišete- pobednik ste.Pre dve nedelje smo imali sastanak Svetske planinarske organizacije i osnovna tema su bile klimatske promene. Možemo mi da maštamo o usponima, penjačkim stenama ili ne znam o čemu sve, ali ova pojava je danas osnovni problem čovečanstva i sve više će, ako nešto ne uradimo, uticati na naš život.

NNR: -Rekli ste da nikada niste pravili agende , da su Vam se stvari gotovo uvek dešavale iz spleta okolnosti, da Vam je sreća bila saveznik, jer ste bili na pravom mestu, u pravo vreme? Da li ste, ipak, počeli da planirate?

– Da, ali ne što se tiče aktivnog planinarenja. Smatram da sam dostigao svoj vrhunac, potpuno spoznao svoje limite i to je velika stvar, jer mnogi ljudi nikada ne doguraju do ličnih granica. Imam 56 godina i sa profesionalnim planinarenjem sam završio, a ovaj sport me je naučio i tome da znam kada treba staviti tačku na nešto. Planinarenjem ću se baviti do kraja života, ali na drugi način. U ovom trenutku pravim popis planinskih vrhova Srbije i želim da ispenjem svaki od njih, napravim fotografiju i objavim knjigu o tome. Jedna je objavljena 2o12. godine, a imam nameru da nastavim, jer je to, takođe, ozbiljan posao.

 NNR: – Edukacija mladih i širenje misije o lepoti planinarskog sporta, će, kako izgleda, biti nešto što će Vas zaokupljati narednih godina.

– Planinarstvo je prelepa, bezazlena aktivnost koja promoviše mnogo toga.Takmičenje nije u fokusu planinarstva. Ono nas uči da slušamo jedni druge, da budemo odgovorni. Želimo da razvijamo pravi odnos prema prirodi, da naučimo mlade da papirić od pojedene čokoladice, odlože u svoj ranac, a potom bace u kontejner. Ako ih to naučimo, naučili smo ih sve. Ako mlade planinare naučim, ne da se penju, nego da nameste krevet za sobom, sklope šator, vreću za spavanje, uradio sam dobar posao. Još jednu važnu lekciju moramo da im prenesemo.Moraju da misle na druge, da svoj komfor ustupe i drugima. Da naučimo da se slušamo, da odstupamo od krajnjih ličnih ciljeva, zarad uspeha mog tima.Ako smo spremni da se podredimo cilju koji postavi tim, stvorićemo ljude koji su u stanju da ovu zemlju pretvore u bogato i srećno društvo. Planinarstvo nas uči ispravnim stavovima, a to nam je preko potrebno.

NNR: -Imate li naslednike u Srbiji?

                      – Ljudski resursi su najvažniji kapacitet Planinarskog saveza Srbije. Danas brojimo 2o.ooo članova i na desetine onih koji su prošli jroz organizaciju. Oni su ti koji tu ideju nose u sebi i prenose na mlađe generacije. Ove godine obeležavamo 12o godina organizovanog planinarenja u Srbiji i osnovni zadatak moj i mojih saradnika, biće da u narednim godinama klicu ljubavi prema planinarstvu posadimo u srca što više  sadašnjih osnovaca.

S. St.

1 Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*