Kako je jedna ceduljica srušila MUP (10)

LESKOVAC

Lako se zaključuje da je vlast devedesetih, što činjenjem, što nečinjenjem, omogućila širok spektar kriminaliteta. Time je napisala osnivačku povelju za organizovani kriminalitet, ali je negirala da postoji. Dobar razlog da se ne uvedu posebne krivičnopravne odredbe protiv organizovanog kriminaliteta bilo je upravo negiranje njegovog postojanja, jer nam ne trebaju mere protiv onoga što ne postoji.

Vezane ruke

Početkom 2001. godine MUP je bio pod pritiskom nove javnosti te je morao da se prema njoj otvori. Novinarka „Danasa“ Violeta Peštanac tražila je da u SUP-u Pančevo razgovara o privrednom kriminalitetu. MUP je to odobrio, a neko je odlučio da joj sagovornik ne bude nijedan policijski funkcioner ni starešina već policijski službenik na najnižem nivou, tj. operativni radnik privrednog kriminaliteta. Izbor je pao na mene. Sećam se, bila je to prava mala panika: novinar „Danasa“ želi da razgovara sa policijskim inspektorom, i to je odobreno!? Svi smo bili zatečeni. Glavno pitanje je šta sme, a šta ne sme da se kaže. U pripremi za razgovor dat mi je intervju načelnika za privredni kriminal iz MUP-a gospodina Ljubinka Nikolića „Večerenjim novostima“. Na dve stranice bio je veliki naslov: „Bile su nam vezane ruke“.

Peti oktobar 2000. godine MUP nije dočekao raširenih ruku jer: „bile su nam vezane ruke“ izjavio je 2001. godine načelnik službe koja je najpozvanija za primenu vladavine prava. Trebalo je to da bude opravdanje, ali je ispalo priznanje da baš njegova služba nije ni pokušala da utvrdi npr. kako se primarna emisija novca isti dan nalazila na ulici.
Niko ne može da negira da vlast MUP-u vezuje ruke. To bi trebalo da zna svako ko se opredeli za rad na poslovima ovlašćenog službenog lica, tj. policijskog službenika. Sa time mora da računa svaki promišljeni čovek, ali mora da nađe način da se tome suprotstavi. Takvih primera ima mnogo, svi su mučni, gotovo obeshrabrujući. Međutim, ima i onih koji se najbolje uklapaju u sistem „vezanih ruku“ te u njemu ostvaruju svoje najveće uspehe. Naravno, ne profesionalne nego lične. Ako se stavite u funkciju onih koji „ruke vezuju“, imaćete visoki položaj, veliku moć, lepe privilegije i rešavanje svakog ličnog problema, uz mogućnost da steknete bogatstvo koje ni na koji drugi način ne biste stekli. Tada je reč o „samovezivanju.“ Ono je mnogo opasnije od običnog vezivanja.

„Kome treba efikasna policija dok traje tranzicija?“ glasno se zapitao Zoran Đokić, jedan od tadašnjih načelnika koji je bio na samom izvoru borbe protiv kriminaliteta. Neko će svakako reći da efikasna policija treba novoj vlasti pa će joj odvezati ruke. Tako bi nekako trebalo da bude, a da li tako i jeste, odgovoriće nam Vedeta:
Da im dozvolim da zakon dosledno sprovode? Taman posla. A šta ako se otmu kontroli pa pomisle da zakon baš za sve važi, a onda počnu da nas hapse? Ne, to nikako! Neka njih ruku vezanih, a kad zatreba, odvezaćemo kol’ko treba, pa opet zavezazati – objasnila je Vedeta okupljenim sledbenicima koji su sa odobravanjem prihvatili sve što kaže. Onda je samouvereno nastavila:

Hoćete da je MUP u službi građana? Tako piše, kažete? Ako tako piše, neka tako i bude. Kad se građani međusobom spore i glože, neka im bude u službi. Nećemo se još i time baviti, a valjaće nam to, da se narod umiri što više. Međutim, kada nama MUP zatreba, naravno da će nam u službi biti. Jasno?

Da li je nova vlast imala plan kako da povrati vladavinu prava, i šta sa MUP-om činiti? Po svemu što se nakon toga desilo izgleda da plan nije imala. Ipak, značaj MUP-a za uspostavljanje vladavine prava je uočen. Stoga je uspostavljena trojna koministarska funkcija. Ostaje pitanje: da li je ta kadrovska formula primenjena iz nekog drugog razloga? Na primer, zbog sprečavanja jednostranog otkrivanja kriminaliteta i međusobne kontrole nove vladajuće koalicije? Na ta pitanja odgovoriće upravo vladavina prava, da li joj je taj pristup pomogao da se uspostavi ili ne?
Ukoliko nova vlast nije imala plan, sasvim sigurno da je imala neki stav prema MUP-u. Saznao sam to igrom slučaja. Čuo sam razgovor jednog lokalnog policijskog starešine sa kolegom iz sedišta MUP-a. Razgovor nije bio na temu kriminaliteta ni na bilo koju stručnu, već na temu opstanka.
Šta znači oni koji su se eksponirali? – zabrinuto je jedan pitao drugog.

To je značilo da je jedini kriterijum nove vlasti za odabir kadrova njihova eventualna eksponiranost na strani bivše vladajuće političke stranke. Lako se zaključuje da će nova vlast kadrovski počistiti sve koji su se stranački esponirali u periodu do petog oktobra. Naravno, eksponiranost se odnosila na do tada vladajuću stranku (SPS). I to se svelo na par smena u samom MUP-u i svih načelnika regionalnih policija. Na njihova mesta uglavnom su postavljeni postojeći kadrovi, ali je bilo i skoro grotesknih kadrovskih rešanja.

„Političke partije koje su smenile režim Slobodana Miloševića bile su preokupirane borbom oko sticanja i preraspodele političke, ekonomske i bezbednosne moći, te zbog toga reforma službi bezbednosti njima više nije bila prioritet. Čak i nakon ubista premijera 2003. godine umesto reformi službi, a posebno BIA, nastavljeno je s borbom partija oko političke i bezbednosne moći, a najvažnije je postalo da li će partije postaviti svoje ljude na čelne pozicije u službama bezbednosti.“

Tako je propuštena prilika za reformu policije, uz opšte mišljenje da je policija sačuvala svoju autonomiju.
Mupovci nisu skrštenih ruku čekali novu vlast da u MUP uđe. Izneli su na svetlo dana većinu gorućeg kriminaliteta i postavili ga ispred sebe kao štit od smenjivanja. Reakcija na nagomilani finansijski kriminalitet bilo je brza. Neformalno je okupljena grupa dokazanih policajaca. Pravna manjkavost nadoknađena je živopisnim nazivom „Poskok“. Uz političku podršku rezultati nisu izostali. Neformalna grupa je izdignuta na sam vrh, zatim ustrojena kao Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK). Kasnije je spušten na organizacionu stepenicu niže, sa nivoa uprave na nivo službe, kao SBPOK. Formalnim potčinjavanjem Upravi odustalo se od njegove neprikosnovenosti. Time je borba protiv organizovanog kriminaliteta stavljena „pod kontrolu“.

Praktično sa onim istim MUP-om koji se pravio da ne vidi primarnu emisiju novca na ulicama ušli smo u borbu protiv kriminaliteta „devedesetih“. U vreme opštenarodnog poleta niko nije ni sanjao da će se sve to skoro identično ponoviti za desetak godina formiranjem tzv. Radne grupe UKP-a za 24 sporne privatizacije u 2012. godini.

Osim instituacionalnog reagovanja, iako zakasnelog, MUP je nastavio sa praksom da se ne suprotstavlja ničemu što ima podršku vlasti. Tada se MUP-u pridružila i javnost. Reč je o tzv. „kriznim štabovima“. Nije vredelo što su radnici pozivali policiju, ona je ostala gluva.
(Nastaviće se)

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*