Dve vreće kostiju (2): Iz stradanja u patnju

LESKOVAC

Svet se spremao da padne na kolena. To je činio, ne zbog vanvremenskih otkrića na istočnim obroncima Anda, ni zbog istinske lepote sibirskih tajgi koja inspirisa nekog vrsnog umetnika da otkrije suštinu života, već zbog jedne krajnje izobličene ideologije. Ideologije, koja će živu decu bacati u vatru i koja će čitav svet gurnuti u krvavi rat, najveći svoje vrste u sećanju.

Kada su mu, nekoliko meseci kasnije, objašnjavali da je Nemac napao Poljaka prvog septembra, te da su se u nedeljama docnije, sukobu pridruživali i ostali moćnici, Tasi se učini neobičnom koincidencijom što je baš te noći, iz dubokog sna bio probuđen zastrašujućim graktanjem gavrana, koji se beše zgodno smestio na dotrajaloj gredi obližnje seoske crkve.

Taj događaj, srce ovog mladog čoveka, koje ništa dotad nije plašilo – ni Bog, ni ljudi, ispuni slutnjom na rutave dane koji predstoje.

No, do toga ne dođe naglo. Prošla su još dva okopnela snega i dvadeset i tri prodatih jaganjaca, pre nego što osvanuše oni aprilski dani, kada nebo prokle zemlju neobičnim žarom, a zemlja uzvrati povraćajući krv. Mnoga stradanja se desiše oko familije Tasinih, mimo želje prisutnih i uprkos naporima Tase i Mileve da decu poštede prizora užasa. Ali, život ima svoje planove, indiferentan na naše želje i prohteve. Tako su, ili skoro tako, objašnjavali u svojim srcima onaj vetroviti dan, kada buka aviona nadjača strujanje misli u samosvesti, kada tragovi dima na nebu dobiše otrovnu, purpurnu boju, i kada zbog straha od grmljavine bombi, pocrkaše svinje u oboru.

Tog dana, na proplanku više sela, Mileva izvede kravu Šaru da je ranom travom napase, da je okrepi u svojoj ne uvek prijatnoj dužnosti hraniteljice porodice. Avaj, đavo odluči drukčije, i Milunka je do kraja svog napaćenog života pamtila vrisak očev, kada u pokrovu, donesoše dve glave. Jednu ljudsku, drugu životinjsku. Tako nastrada supruga i majka, ali pre svega i iznad svega, žena vrhovnih osobina i iskonski stub kuće. Niko je neće, od njene dece, naslediti u stvarima umerenosti karaktera, a sećanje na nju će vremenom bledeti, pojavljujući se na nenadanim mestima i uspomenama koje se kriju gde najmanje očekujemo.

Tako to i biva sa stvarima koje sebi prećutkujemo.

Od tog dana, Tasa postade još povučeniji. Tuga uđe u srce ovog prekog čoveka, i ona se naoko, videše jedino u kao gar crnim podočnjacima, koje Tasa nosiše sve do onog dana, godinama kasnije, kada umre na dan kada kiša padaše u prašini prolećnog dana. Svako od četvoro dece će, do svoje smrti, pamtiti dan majčine smrti, koliko po krvavom pokrovu, toliko i po vrištanju svinje na samrti, koju Tasa beše ubio sekirom u glavu u divljačkom besu udovca i samohranog oca.

Priča se da je do kraja svojih dana čuvao tu, od svinjske krvi, natopljenu košulju, ostavivši je u nasleđe svojim praunucima, sve dok je, pedeset i koju godinu kasnije, Tasa mlađi, ne raskomada u očaju, jer mu žena, koja se sasvim slučajno beše zvala Mileva, umre na porođaju. Tako, makar, kažu.

Izvor: pixabay.com

Kako bilo, Milevina nagla i grozna smrt, beše stravičan udarac za čitavu porodicu. Žena je, oduvek u Srba, bila stub, noseća osovina porodice, ona siva eminencija koja čvrstinom karaktera i sveobuhvatnošću planiranja i promišljanja, stajaše iza šepurećeg stava muške ruke domaćina. Tome posvedoči ova kuća neobičnih ljudi, čiji životi dobiše predvidiv tok u prvim posleratnim godinama.

Rad okupira dane, celodnevni, mukotrpni, seljački rad, ta alhemija koja pročišćava misao na način začuđujuće efikasan i samo ponekad, ugodan. Tako je, makar, na početku, dok se um i telo ne sviknu na monotoniju pokreta. Tada, čovek kao da je u transu, izazvanom dosadom napornog rada, koliko i uma koji pokušava na sve načine da pobegne od kolotečine jednostavnih strana jednog krvavog posla.

Dođoše dani prisilne kolektivizacije imovine, i, kako su godinama kasnije pričali Arsen i Branko, ništa na ovom svetu nije bilo tako čudno, kao činjenica što Tasa sačuva živu glavu u tim mutnim vremenima. Žilavi čova se krvnički borio da od novih vlasti sačuva onu njivu pokraj Veternice, mašući ne samo oštrim rečima, već i nauljenom sekirom. Istom onom, kojom, nekoliko godina ranije, u krvi uguši jedan životinjski život. No, sila boga ne moli, tako da je Tasa do kraja svojih dana, sa donje strane rebara, nosio ožiljak od milostivog milovanja žandarmskog pendreka. Tako su prolazili dani navikavanja na jednu novu realnost, ali u stvarima trpljenja i podnošenja, niko od našeg seoskog čoveka nije bolji. Teška svakodnevica, znojem i krvlju okupan rad, životne stanice kroz koje je trebalo proći, sve to izrodi jedno potajno prihvatanje novih okolnosti i snalaženje u njima.

Život nikoga ne čeka, a malo je uspešnijih u određivanju životnih prioriteta od patrijarhalne, konzervativne sredine, kakva vladaše i kakva još uvek vlada našim krajevima.

Ona beše, naročito surova za žensku čeljad, koja vazda bi smatrana za manje sposobnu i manje bitnu od muške, i sa jednom jedinom životnom svrhom. Udaja. Takva kob jednog izvitoperenog vremena, zadesi i Milunku, iako ona sama, na predodređenje svojih dana, nije gledala sa tom katarzom u očima. Razlog za prihvatanje svoje sudbine, ona nikad nije tražila, što zbog prostote svoga uma, što zbog čvrstine jednog devojačkog srca, koje će do kraja svojih dana, biti najžustriji zagovornik tekovina patrijarhata. Iako će joj to život osuditi na istoriju propadanja, svojih načela se neće odreći čak ni onog dana, kada je budući muž, bude krvnički prebio zbog zagorele banice.

Došlo je vreme udaje, bez da je ono toga bila svesna. Nije kao da je i imala pravo glasa. Ko će joj praviti društvo na drugom kraju bračne postelje, s kim će dobro i zlo deliti, nije bilo nešto o čemu je bila pitana. Jedno je bilo sigurno, biće kako Tasa odluči. Izbora domaćinskih momaka stasalih za ženidbu, pak, u tim rutavim, posleratnim godinama, ne beše mnogo. Silne su delije izginule u nedavno završenom Drugom svetskom ratu – one, koji bi po godinama, bili prikladni muževi za devojke koje tek ulaze u cvat svojih dana.

Zbog toga, a i zbog mnogo čega drugog, bi odlučeno da Milunkin izabranik bude sedam godina mlađi Borko, isti onaj dečkić koji se rodi nekog martovskog dana, godinama ranije. Tako se stvari urediše. Tako se stvari svršiše. Počelo je, kako to obično biva sa brakovima koji su sklopljeni po ugovoru i volji drugih, na način niti prijatan, niti prikladan. Rođen u krvavom piru, u familiji Trajka Opankara, Borko odraste pod večitom prismotrom maćehe Radmile, koja će u njemu videti pretnju za nasledno pravo svojih sinova – Janka i Periše. Ova, gojazna žena, krivih nogu i piskava glasa, dođe u kuću Trajkovih, nakon smrti Trajkove prve žene, Zore, koja izdahnu na porođaju, donoseći Borka na svet. Svoj boravak na poziciji stuba kuća, pak, Radmila ne iskoristi da bude, kao prava srpska majka od starine, oslonac i vezivno tkivo, već pre beše uzrok svađa, no mira.

Maltretiraše Borka, to nesrećno čeljade, gotovo svakodnevno, pogrdnim rečima i još pogrdnijim delima. Ona dostigoše vrhunac, onog dana kada Borku naprsnu koleno od teglenja golemog krčaga sa vodom, po koju ga maćeha beše poslala, ucenjujući ga večerom ukoliko ne završi posao na vreme.

Od tog aprilskog dana četrdeset i neke, Borko će blago šepati na levu nogu, a kada, godinama kasnije, u susret smrti bude išao na štakama, neće propustiti priliku da istrulelim kostima svog zlotvora, opsuje mrtvu mater. Dve žene iz svog ranog detinjstva – majka Zora, koju ne upamti, ali za čiju smrt večito, podsvesno, osećaše krivicu i ova druga, koja mu izostalu majčinsku ljubav nadomesti mržnjom, uticaše na sasvim određen pogled na ženski rod koji se stvori u Borkovim očima.

Pogled besa i nipodaštavanja, mržnje građene na temeljima straha, osetiće gotovo svakog dana tokom narednih šezdeset godina, njegova taze venčana supruga Milunka, koja nikada za svoja duga veka, neće shvatiti uzrok tome.

Povremene batine, česte prevare i konstantne uvrede. Time će Borko častiti svoju ženu, u očajničkoj potrebi da se osveti za duboki osećaj teskobe, koji ga pratiše, skoro od rođenja. Milunka će na mušku silu odvraćati ženskom inteligencijom, hladnim i ne tako hladnim besom, i beskompromisnim stavom, koji će biti pokoleban samo dva puta, za sve duge godine zajedničkog života.

Biće to trećeg dana Marijoline svadbe, kada familija Tasinih beše bogatija ne samo za zeta, već i za kćer Arsenovu. Tada će na Milunkinom skutu, Borko gorko plakati, pijan od šljivovice i tuge što joj ne mogaše podariti decu.

Drugi put će tlo pod nogama ove tvrde žene, biti izmaknuto godinama kasnije, kada će joj se učiniti da se digoše magluštine sa ovoga sveta, jer joj je, iz susednog kreveta, takođe upišan i onemoćao, Borko rekao reči koje će ubiti i njega, a i nju, trideset i koji dan kasnije…

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*