Basamaci strina Lule (4)



LESKOVAC

(Piše Aleksandar Stojanović)

„Zdravo, Lulo.“- odgovori Momir, i pridrža se za šivaći sto, da ne padne. Staješe tako, jedno naspram drugog, u tišini, gledajući se, nezasito i neuravnoteženo. Kao da su time sve rekli. Nakon nekog vremena, Lula nikad nije mogla da proceni, nakon koliko, Momir se okrenu, i izađe na vrata, pogledavši je samo još jednom, preko ramena. Toliko. Sve godine ćutanja i daljina, sve noći proplakane i u pun mesec zagledane, stadoše u jedan odsečan pogled, koji kao da kaže da im pod ovim nebesima, ne beše suđeno. Za Lulu, tada umre još jedan, nekada važan fragment života i nadanja. Nikad više, nakon toga, nije videla Momira. Nije ni želela. Za nju je postojala samo njena ćerka.

Nekoliko dana nakon susreta sa Momirom, Luli stiže pismo od svoje jedinice. Piše joj da se ne sekira, da studije idu svojim tokom, a i da je, inače, našla ono zbog čega je u velegrad otišla, i da je to sve što treba da zna. Uz to, šalje joj i pare za najbolju haljinu koju može da sašije, i za voznu kartu. Piše još i to, da ponese sve što joj treba za život, da se spremi za dug put u novi grad i novi početak. Na kraju, poručuje joj da bude srećna, jer će doživeti ono što deda Zdravko za nju, ne dočeka. Lula se u bunilu, zatetura. Pročita još nekoliko puta pismo, odvajajući svaku reč i iznova je tumačeći, kako bi videla ono što joj isprva promiče. Na kraju shvati. Olga se udaje.

„I takoj ti se ja, tetka Daro, obučem najubavo što sam mogla, u kufer turim ’aljinu što sam za moju Olgicu šila, a u ’artiju šal baška, da gu darujem, kad već nema tatka nešto u miraz da vu dade, makar će šal da si nosi. Svadba, pituješ, kakva beše…ee mnogo ubavo, od zeta familija gazdinska, svaki domaćin u svileno odelo, svaka gospođa u kožne čizme, i kafana beše ubava, i hrana, a muzikanti što beoše, to pa tek…Živeše se ubavo toj vreme, mene me smestiše u neku sobicu, čini mi se, u život nesam u veći luksuz bila, a i gleda’ da gi ne smićam, mladi su, neka si živiv svoj život, šću im ja…“- pričala bi o svojim dogodovštinama strina Lula nekoj, još starijoj ženi, Dari, koja živeše nedaleko od njenog doma i njenih basamaka. Pripovedanje je u početku bilo diktirano ushićenjem i radošću, ali kako je završavala svoju besedu, tuga se uvuče u svaku rečenicu.

„Ali ti, posle tri meseca, primetim ja da se zet promeni, pa i moja Olga. Zet jedva progovara kad sam ja tuj, vidim da ni na Olgicu neje drago. Krijev od mene kad ručav, k’o da sam ja ala, pa ću gi mnogo oštetim. Posle neko vreme, počeše da mi se navikujev, te ja sam ovakva, te ja sam onakva. Vidim ja, reko na moju Olgicu, da za mene ovde život nema, i da se ja vrćam odokle sam i došla. Iznenadi me, ćerka mi je, ali ništa ne reče na toj. Vika samo, „Ako, mamo“. I takoj ti je toj, tetka Daro, vrnu se ovde, na dućan prozori iskršeni, sve iznutra izneseno. Živim u ovuj kućicu što mi sin na Trajka stolara izdade, dobar neki čovek, ne traži ni pare, i tatko si mu je takav bija, bog da mu dušu ’prosti..Takoj si je, tetka Daro…Malko nakon što se vrnu, jedan dan, dok jagode bra’, tamo, pri reku, oseti kako me stomak mnogo zabole, k’o da me neko prepolovi..sreća pa tuj beoše i neka deca, pa brzo hitnu vikaše, ovija me odvezoše u bolnicu, ta mi život spasiše..reče mi posle doktor, da sam ludu sreću imala, dek je tuj neki bija, inače bi brzo na onaj svet otišla..Takoj si je, koje da ti kazujem, tetka Daro…“

Znala je to sve baba Dara, znala i više nego dobro. Koliko puta joj Lula dođe u ispomoć, šta treba, bilo da drva pri šporet unese, bilo da kravu pomuze, i uvek joj pripoveda o istim događajima, onim retkim trenucima koje čovek dugo pamti, i često ponavlja, kako bi makar još jednom osetio kako je to biti, srećan. O tome, strina Lula, ne zna puno.

Kada se napokon vratila iz sveta sećanja i nekih, dragocenih uspomena, Lula, ponizna kakva je oduvek bila, shvati da možda dosađuje ovoj dobrodušnoj starici, i da je vreme da pođe. Dara, znajući da je teško da Lulu odgovori od odlaska, u ruku joj tutnu neki dinar, a u torbu joj stavi malu posudu sa pasuljem, koji beše preskočio od današnjeg ručka kod Darinih. Odbijala je to Lula, braneći se od samilosti kao što se deca brane od osećaja krivice. Na kraju, kada baba Dara poče da samu sebe proklinje, ako je dotle došlo da joj iz ruku poklon odbija, Lula prihvati i za neko vreme, ućuta.

„Tetka Darko, kakav je moj život bija? Majka umre kad me rodi, tatko teše da me zakolje, al’ se pre toj sam obesi. Od muža slatku reč ne dočeka, tepa me i psova. Zet me iz kuću istera. Ćerka me zaboravi. Godine me, eve stigoše, a i boles’ s nji. Za lebac imam, za na lebac, ne pitujem. Ništa. Samo jedno mogu da ti kazujem. Pa me žal za život. Pa mi se živi.“

Nakon što to reče, Lula obrisa suze, koje joj se u očima nataložiše, sabra se i uozbilji. Napusti kuću baba Dare, koja, tek kad ova izađe, poče da plače dugo i nezasito. Strina Lula prođe kroz kapidžik prostrane avlije, i drumom se uputi svojoj kući. Vrbe omeđuju potok, njišući se na laganom vetru rane jeseni. Preko oskudne tekuće vode, vodi betonski most. Onda, čistina, i trošni kućerak, večito mračan i uvek hladan. Ispred njega, mahovinom obrasli basamaci. Lula uđe u kuću, skuva poslednju kašičicu kafe, iznese iglu, konac i košulju, sede na stolicu, koja je vazda ležala povrh basamaka. Poče da šije. Osluškuje zvuke mlakog predvečerja, ljude koji mostom prolaze i život koji potokom promiče. Diše ravnomerno i nehatno. Sa ovog mesta, povrh basamaka, svet izgleda kao mesto propadanja i tuge. Mesto smrti. Lula je, još uvek rasejana, lebdeći između jave i sna, krpila košulju, pijući kafu i sluteći ono što treba da budući dani donesu. U toj slutnji, uprkos svim nedaćama, i pored svih nesreća, Lula, vazda neodlučna i u pitanjima karaktera, neupućena, čvrsto odluči. Hoće da živi. Za sve ove godine muke i patnje, ostavljali su je svi, zaboravljajući na njeno postojanje, smisao i svrhu. Samo joj je život ostao veran. Zbog toga, u ovom trenutku, kada svaka nada poče da kopni, Lula reši da se za svaki dan koji joj na zemlji preostade, bori. Sve drugo, ionako, znači, smrt.

(Kraj)



Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*